ЗВОНА У НОЋИ - Карл Сандберг

Није све човек што има људски лик. Још једно дете никад неће одрасти, плесати, волети. Нема пред ужасом. 

Звона у ноћи

Два звона шест звона два звона шест звона

Из плавичастог кућерка

Из тихог плавичастог кућерка

Између сваког удара звона

Разабире се јецај жене

„Господе ноћ си створио сувише дугу сувише дугу.“

Карл Сандберг

https://srpskainfo.com/wp-content/uploads/2022/05/crkva-vjera-krst-01--scaled-872x610.jpg

ГОВОРИ ТИХО - Десанка Максимовић

Саосећам у болу свих оних који су јуче изгубили своју децу, брата, сестру, родитеља... 

Нема пред ужасом. Ко је крив?

Говори тихо

Говори тихо. Дрвеће је ноћас будно, и мени је жао да чује: 

како је живот кратак и није весео.

Говори тихо. Птице ноћас близу нас певају, и мени је жао

да чују: како у гласу нечијем има суза.

Говори тихо. У ливади оближњој зрикавци се ноћас воле

радосно, и мени је жао да чују: да је љубав у срцу нечијем тужна.

Говори тихо. Небо је ноћас бескрајно танко, мени је жао

да нас чује Бог, па да му због нас тешко буде.

Десанка Максимовић

https://media.domencms01.com/images/10e89a382-910d-408e-9b2d-f02087007c78/0,108,1920,1188/676

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ - Бранко Миљковић

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ…

Уби ме прејака реч. Не стигох да се склоним.
Рече је она јутрос, уз славујеву песму.
Сад неку тугу тешку из себе залуд гоним,
То њено збогом беше премного и за чесму.

МОЈИХ МУЦАВИХ РЕЧИ И БОЛНОГ ПОНИЖЕЊА…
И пуче реч као бич, фијуком за сва времена,
Док се још нечем надах, док бејах сав са собом.
Сад сам нико и ништа – сам себи своја сена,
Осушен бор на хриди пред ветровитим добом.

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СНОВИЂЕЊА…
Не рече ко је кривац за тај метак од речи,
Некуда одскакута, сва гипка као срна…
У мени прошло време као парастос јечи,
А негде испред ока мота се коса црна.

И ОКО, БАДЕМ ЗРЕЛИ, НАДОШЛО ЗА ВОЉЕЊА…

Можда ћу доћи себи када побегну ласте,
Кад лето заборавим и сав у јесен одем.
Кад лепо што је, заспи, а ноћ почне да расте
У мени и за мене, кад мрак оком убодем…

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СНОВИЂЕЊА…
У тој ћу ноћи и ја са својим сном умрети,
Кунући оно збогом што га изрече она.
А није добро ником свом болу да се свети,
Нека све иде Небу, нек’ суди Васиона…

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СВА ВОЉЕЊА…

Бранко Миљковић

https://i.pinimg.com/564x/3c/66/5e/3c665ea664365193f0a3ddc22121223a.jpg

ИЗГУБИЛИ СМО - Пабло Неруда

Изгубили смо

Изгубили смо још и ово вече.
Нико нас не виде с рукама сједињеним
док је плава ноћ падала на свет.

С мога прозора видех
празник заласка у брдима.

Понекад, као новчић,
палио ми се делић сунца у рукама.

Сећао сам те се душе стегнуте
тугом коју добро познајеш.

И онда, где се налазиш ?
Међ' каквим светом ?
Међ' каквим речима ?
Зашто ми сва љубав одједном дође
кад се осетим тужан и сетим се да си далеко ?

Пала је књига која се увек с вечери чита
и као пас рањени срозао ми се огртач под ноге.

Увек, увек се удаљаваш с вечери
тамо где сумрак жури бришући статуе.

Пабло Неруда

Са: https://i.pinimg.com/564x/75/d3/a8/75d3a84a134ef08725230614a276f5c9.jpg

ЗА НАШЕГ МЛАЂУ

Отишао је далеко. Хиљаде километара су га делиле од нас. Отишао је с једном једином жељом, да себи и својима омогући живот достојан човека.
Сад га више нема.

Био је најбољи друг, пријатељ кад је било тешко, био је велика подршка, као брат, син.

Волели смо га.

И могу проћи дани и године, вечност цела, у нашим срцима биће он, као оличење сваке доброте.

По ко зна који пут питам: Боже, зашто? Не налазим одговор.
Знам, Боже, Ти имаш само Теби знане разлоге.


МЛАДЕНУ

У нашој улици све исто је.
Прохладна су јутра. Јесен је.
Само тебе нема.

Негде далеко, у тренутку, за тебе је стало све.
Нестале су све твоје жеље, наде, сви твоји снови, твој осмех.

Уместо твојих корака,
данас нашим градом одзвања Вјечнаја памјат,
а ми жалимо што те више са нама нема, Млађо наш.

Аутор: МР

УСПАВАНКА НА ДОМАК СВИТАЊА - Мирослав Мика Антић

Успавнка на домак свитања

1.

Све нас је,

ево

мање

без повратних карата и пртљага

у овом животу где грло рђа од алкохола

и нежности,

а жене намерно носе тугу са оне стране

до које никад не допиру наше утрнуле руке.

Ричу ми празне боце испод чела.

Ричу као преклана бела телад.

Заудара ми душа на безброј најлепших очију.

На славолуке и луке.

На лутке и белутке.

Ричу ми празне боце у глави.

Молим да неко разуме ове добре тренутке

кад лежим на мокрој трави

са сузама сувим и плавим.

Молим да неко разуме што имам у месу шуме

и неба румен грумен,

док ћутим овако гласно и урлам овако ћутке.

Мирослав Мика Антић

https://www.faktor.ba/bundles/websitenews/gallery/news/

183759/thumbs/1000_1472473981samoca-umjetnik712201512.jpg

АПОСТОЛИМА СА КОШАРА - Невен Милаковић

На Велики петак, 9. априла 1999. године у три сата почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. По изјави ген. Живановића, ратног команданта 125. моторизоване бригаде, у рејону Кошара погинуло је сто осам припадника ВЈ (осамнаест официра и подофицира, педесет редовних војника, тринаест резервиста, двадесет и четири добровољца). Међу погинулима је и руски добровољац Булах Глебович. 

Кошаре, кажу, најкрвавија битка за педаљ српске земље. 

Ниједна улица не носи њихово име. Није им подигнут споменик. Брзо заборављамо. 

Знам ко никад неће да их заборави, њихове мајке.

Слава им! Нека им је лака црна земља!

Апостолима са Кошара

Кошаре, слутим, ноћас спавају
Кошмарним сновима праведника,
Кос се не чује, ни пси не лају,
Ни шума слабог, ни страшног крика...

Ни хук потока што шумом тече,
Ни шкрип шрапнелом рањене гране,
Још једно глуво, сабласно вече,
Кости се овдје ћутањем бране.

Овдје је Њихова мртва стража,
Гранични камен Отаџбине,
Рака од срамне издаје дража
И брижни шапат: Боли ли сине?

Боле ли више душманске ране,
Ил` што Те дружба заборавила,
Не бој се чедо, мора да сване,
Издржи, радости моја мила.

Издржи, дико, ништа не реци,
Шутња се Твоја чује до Бога,
Знам да не боле шиптарски меци,
Но ћорци рода вјероломнога.

А када најзад зора заруди,
Кад сунце црне растјера сјене,
Твојом ће шутњом судити људи
Да срце витешко нема цијене.

И да се свијет погани вара:
Неће се Србин одpећ` Кошара!

Невен Милаковић

Кошаре 

(фотографија са http://iskra.co/wp-content/uploads/2015/01/kosare31.jpg)

Највећа је жалост за братом

Највећа је жалост за братом

Сунце зађе за Невен, за гору,

Јунаци се из мора извозе.

Бројала их млада Ђурђевица;

Све јунаке на број набројала,

До три њена добра не наброји:

Прво добро – Ђурђа господара,

Друго добро – ручнога ђевера,

Треће добро – брата рођенога.

За Ђурђем је косу одрезала,

За ђевером лице нагрдила,

А за братом очи извадила.

Косу реже – коса опет расте;

Лице грди – а лице израста;

Али очи не могу израсти, 

Нити срце за братом рођеним.

(Лирска народна песма)

Слика са: https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/564x/60/f4/be/60f4be69676d8df32882a32eae454cbb.jpg

ТУГА

У ведрој ноћи, покрај мене,

Чује се часом вапај тајни

К'о уздах целе васељене,

Патнички узвик, крик очајни.

Час неосетно, тихо струји

Ко један трепет тужних жица,

Час страховито кобно хуји

Ко јато црних злослутница.

Ко тужи тако? Живи људи?

Ил' моја љубав, јади стари?

Ил' туђе наде, туђе жуди?

О, шта то мари, шта то мари!

Ја плачем кад и други страда,

Кад туђа срећа ко цвет вене.

За мене нема туђих јада:

Што боли другог, боли мене.

Плачи ми, душо, кад у нама

Још има суза да се редом

Проспу над туђим несрећама

И неисцрпном нашом бедом!

О, каке сласти, да се рида

Безумно, силно! Да се грца,

И мученички живот кида

При сваком куцњу бедног срца,

У очајању, у самоћи,

Међ' јоргованом и јасмином,

У загрљају ведре ноћи,

Под доброћудном месечином!

Милан Ракић

Музика - Густав Климт

ОПРОШТАЈ С МАЈКОМ

Одавно те нема, мајко.
Недостајеш ми, а ја немам речи којима бих могла да искажем своју бол.

ОПРОШТАЈ С МАЈКОМ

Мајко! Твој стаклени поглед душу моју мути

и режу ми зјене изломљене боре...

Скамењена, модра, твоја усна ћути,

а ја чујем тихе, њежне разговоре.

Још једном, мајко, о још само једном

топле прсте ти у косу ми урони,

да осјетим, мајко, у том јутру ледном

жар љубави твоје... И док звоно звони,

само једну ријеч утјехе ми кажи,

па склопи око што у бескрај зури,

осјећам да тај поглед мене тражи,

док низ свело лице задња суза цури.

О, та би суза хтјела рећи много:

пољубац мајке што се на пут спрема,

и савјет прије но се каже: "Збогом..."

њежну љубав мајке које више нема!

Данило Киш

Мостови - Мирослав Антић

Мостови

У мени вечерас једна река

разбила огромна брда далека,

мучи се, урличе, размиче кланце

и кида своје зелене ланце

и рије кроз моје срце и пече

и кроз очи ми кипи и тече.

У теби вечерас та иста река

чудно је мека.

И час је сребрна.

И час је плава.

У њој се тишина одсликава.

Свако у себи реке друге

под истим мостовима сретне.

Зато су наше среће и туге

увек друкчије истоветне.

Мирослав Антић

ЕПИТАФ

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Загледаће се вечерњача у моје угасле очи,
и неће наћи свој одраз изгубљени.
Неко ће негде да се нагне над тиху реку мисли, у сети.
Прхнуће у свет туге што су биле у мени,
и погнуће главе далеки сунцокрети.

Бранко Миљковић

КАД УМИРЕ ЧОВЕК

По ко зна који пут јавност је узнемирена вешћу да је отишао још један људски живот. Вест је тим страшнија што је тај живот, живот невиног детета, неки монструм одлучио да узме!
Кад умре човек остаје наша немоћ да било шта променимо!

KАД УМИРЕ ЧОВЈЕK

Kад умире човјек
земља постаје тежа
и дубља
за једну рану
црња за једну јаму
и један закључан ковчег.
Kад умире човјек
свијет би морао стати
и задрхтати
тежином туге
дубином бола
у шутњи која би растворила врата мртвачница
и подигла плоче гробова
као уморне капке иза бесане ноћи.
Kад умире човјек, умире дио свијета
и земља постаје тежа
искуснија и
људскија
и већа за једну рану
и дубља за једну јаму.

Ј. Ф. Плочар

ДЕРВИШ И СМРТ

... Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав.

***

Људи смо, и мислимо исто, нарочито кад нам је тешко. Чекали сте, хтјели сте да останемо заједно, да се погледамо очи у очи, тужни због смрти недужна човјека, и узнемирени због злочина. И вас се тиче тај злочин, јер знате: ко убије недужна човјека, као да је све људе побио. Све нас су убили небројено пута, браћо моја убијена, а ужаснути смо кад погоди неког ко нам је најдражи.

Можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам, сад зна само за тугу. Моја молитва и моја покора, мој живот и моја смрт све то припада Богу, створитељу свијета. Али моја жалост припада мени.

***

Меша Селимовић

  (Извор: http://news.distractify.com/people/complex-humans/?v=1)

Моћ пољупца - утеха, радост, заборав...

Велимир Живојиновић - Massuka - Рођен 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани, а умро у Београду 24. августа 1974. године. Српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац, драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу.

Радио је као сарадник и критичар у дневном листу „Епоха", а новембра 1919. са песником Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао", где објављује позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика.

ТУГА

Пољуби ме, зачарај ме собом,

затвори ми очи ћутањем;

да, у трену заборава, тобом

живим као сенка лутањем.

Биће моје, тмуло од горчине,

зажелело туђег живљења:

једног трена сопствене даљине,

једног даха без противљења.

Пољуби ме, зачарај ме, сведи

сасуд срца до изливања;

обај душу, узми је, изведи,

да почине од пребивања;

да, у трену заборава, тобом

живим као сенка лутањем,

склопим очи уморне над собом,

и ишчилим у те ћутањем.

Велимир Живојиновић - Massuka

Густав Климт - Пољубац

Сећам се једне мени драге дуге улице ...

Колико је оних којима се десио неки други град, улица и питање: Зар су бољи људи, зар сам срећнија ту ја? 

ДАЉИНЕ

Сећам се једне мени драге дуге улице

и боје неба летњег сумрака и музике пред сан.

Сећам се једне реке што је тихо шумела

и она ме је тад разумела, пред мој одлазак у свет.

Сећам се моје мајке тужне и у сузама,

и руке која је задрхтала

пред одлазак у свет.

Даљине, зар је овде лепше све ?

Зар су бољи људи, зар сам срећнија ту ја ?

Хтела бих опет свој дом

да будем ту у свету свом.

Даљине...

(пева Маја Оџаклијевска, текст: М. Туцаковић)