Дервиш и смрт - (остављамо, не жалећи, а жалимо кад ништа више не можемо изменити)

"Не знам каква је сад, ја је памтим по љепоти. И по изразу патње на лицу какво никад више нисам видио, нити сам дуго могао да га заборавим, јер сам ту патњу ја проузроковао. Због те жене, једине коју сам волио у животу, нисам се оженио. Због ње, изгубљене, због ње, отете, постао сам тврђи и затворенији према свакоме: осјећао сам се похаран, и нисам давао ни другима што нисам могао дати њој. Можда сам се светио себи, и људима, нехотице, и не знајући. Бољела ме, одсутна. А онда сам заборавио, заиста, али је све било касно. Штета што своју неистрошену њежност нисам дао ма коме, родитељима, брату, другој жени. Али можда то говорим без разлога, сад, сводећи рачуне. Јер и њу сам оставио и отишао на војну, не жалећи, а пожалио сам кад ништа више нисам могао измијенити."

Меша Селимовић

Извор: http://th06.deviantart.net/fs70/300W/f/2010/038/5/1/513330bfeccb0bf5d4651ab55d521f74.jpg

Дервиш и смрт - нешто мора бити што боли, увијек

"Чекала је и кад је чула, чекала би још, Бог зна докле. Није се удала, удали су је. Неколико дана прије мога доласка. Да сам мање спавао, да сам и ноћу путовао, да је било мање умора, да су биле мање равнице и нижа брда која је требало прегазити, дошао бих на вријеме, она се не би удала за Емина, а ја можда не бих отишао из села. И ничег не би било од овог што ме боли, ни Харунове смрти, ни ове ноћи посљедње. А можда би и било, јер нека ноћ мора бити посљедња, и нешто мора бити што боли, увијек."

Меша Селимовић

Дервиш и смрт (део десетог дела)

Моја наивност је умрла од стида, а ваша?

"Разговарао сам са пасванџијом, Кара-Заимом, стражарима, софтама, дервишима, са озлојеђенима, незадовољнима, сумњивима, са људима који су појединачно знали мало, али су заједно знали све, показивао сам благо лице човјека који не тражи ни освету ни правду, већ који хоће да успостави покидане везе са свијетом и смири се у љубави према Богу, што нам остаје и кад све изгубимо.
Многи су били неповјерљиви, многи сурови, и безобзирни, али сам остајао смјеран и кад су ме обасипали погрдама, настојећи да, погнуте главе, ухватим макар и трун истине, у преливу гласа, у псовци, у ликовању, у тобожњем или истинском сажаљењу, у племенитости чак, која ме изненађивала више него пакост. И све сам памтио.

Кад сам прошао тај мучни пут, дознавши и оно што ми није било потребно, моја наивност је умрла, од стида."

Меша Селимовић

Извор: http://www.b92.net/news/pics/2012/04/03/9407860314f7b13b67e33e778295769_orig.jpg

Дервиш и смрт - О пријатељству

Пријатељи су ту да нас охрабре и подигну

***

Муке одлучивања могу олакшати пријатељи, али само олакшати, никако одстранити. И, опет су неопходни, као бабица при порођају. И то знам из властитог искуства. Кад ми је било најтеже, кад сам мислио да је излаз да дигнем руку на себе, Бог је послао Хасана, да ме охрабри и подигне. Његова пажња и доброта, а можда смијем да кажем: и љубав, вратили су ми вјеру у себе и у живот. 

Знаци те пажње могу некоме изгледати ситни, али су за мене имали непроцјењиву вриједност. Моје сумануто окретање се зауставило, мој ужас се стишао, у леду што ме био оковао осјетио сам топли вјетар људске доброте... 

Био сам усамљен, напуштен од свих људи, остављен у празној тишини своје несреће, да се неправда изврши на мени до краја, на граници да посумњам у све што сам вјеровао, јер се све рушило, затрпавајући ме. 

Али ето, било је довољно да знам како постоји један добар човјек на свијету, па нека је и једини, да би ме помирио с осталим људима. Можда је и чудно што његовом поступку, који би требало да је обичан међу нама, дајем толики значај, и што сам толико захвалан. Али сам видио да такав поступак није нимало обичан и да је тог човјека издвојио између осталих људи.

Фотографија - Пријатељство

ДЕРВИШ И СМРТ

... Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав.

***

Људи смо, и мислимо исто, нарочито кад нам је тешко. Чекали сте, хтјели сте да останемо заједно, да се погледамо очи у очи, тужни због смрти недужна човјека, и узнемирени због злочина. И вас се тиче тај злочин, јер знате: ко убије недужна човјека, као да је све људе побио. Све нас су убили небројено пута, браћо моја убијена, а ужаснути смо кад погоди неког ко нам је најдражи.

Можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам, сад зна само за тугу. Моја молитва и моја покора, мој живот и моја смрт све то припада Богу, створитељу свијета. Али моја жалост припада мени.

***

Меша Селимовић

  (Извор: http://news.distractify.com/people/complex-humans/?v=1)

ДЕРВИШ И СМРТ - Меша Селимовић

"Хафиз Мухамед се вратио однекуд, поздравио и отишао у своју собу. Добар човјек, мислио сам, још обузет срећом свога плитког саживљавања и поједностављеног мишљења, изгледа као да је живот неправедан према њему, али то је само предрасуда, живот је живот, један као други, свако тражи задовољство, а невоље долазе саме. Његово задовољство су књиге, као другима љубав, његова невоља болест, као другима сиромаштво, или прогнанство. 

Сви идемо од једне обале до друге, по танком конопу своје животне стазе, и свакоме се зна крај, разлике нема."

ДЕРВИШ И СМРТ - (о правди)

Правда – рекао је једном – ми мислимо да знамо шта је то. А ништа није неодређеније. Може да буде закон, освета, незнање, неправда. Све зависи од становишта.

 *****

Правда је као здравље, мислиш о њој кад је нема, и заиста је неодређена, али је можда највише жеља да се удави неправда, а она је врло одређена. Свака неправда је једнака, а човјеку се чини да је највећа која је њему учињена. А ако му се чини, онда и јесте тако, јер се не може мислити туђом главом.

 *****

- Зашто је затворен?

- Зато што није послушао оца.

- Занимљиво.

- Отац је прост човјек, ради колико може, даје колико мора, не тиче га се ништа осим кише, облака, сунца, гусјеница, кромпирове бубе, љуљка на пшеници, снијети на кукурузу и мира у породици. Како је сасвим једноставан, из једног комада, као дрвена кашика, као липов чанак, као руцељ плуга, није се одрекао непотребне родитељске навике да говори оно што очеви увијек говоре а дјеца никад не слушају. Савјетовао му је да не иде од куће, земља ће остати пуста а вароши тијесне, мало мјеста а много уста, мало могућности а много жеља, почећемо да се давимо међу собом за већи комад хљеба. Брат није послушао. Онда је отац рекао: памти, несрећа је што код нас нико не мисли да је на правом мјесту, и свако свакоме је могући супарник; људи презиру оне који не успију, а мрзе оне који се успну изнад њих; навикни се на презир ако желиш мир, или на мржњу ако пристанеш на борбу. Али не улази у окршај ако ниси сигуран да ћеш оборити противника. Не упири прстом на туђе непоштење ако ниси довољно јак да то не мораш доказивати. Ни то није послушао. Сад отац има разлога да се радује и каже: ето тако пролазе непослушни синови.

Дервиш и смрт (избор)

Никад не знамо шта изазивамо у другом човјеку ријечју која за нас има сасвим одређено значење и задовољава само нашу потребу.

 *****

А можда и немам право. Можда је твој начин кориснији. Боље се држати небеских мјера него обичних, овдашњих. Неуспјеси те не узнемирују, увијек рачунаш на бескрајно вријеме, оправдање је у разлозима изван тебе. Лични губитак постаје мање важан. И бол. И човјек. И данашњи дан. Све се продужава на трајање, безлично и огромно, поспано тромо и свечано равнодушно. Као море: не може да жали безбројне смрти што се у њему непрестано дешавају.

 *****

Опет сам сам.

Можда је и најбоље тако, не очекујеш помоћ и не бојиш се издаје. Сам. Учинићу све што могу, не уздајући се у подршку које нема, и онда је моје све што постигнем, и зло и добро.

 *****

Авај, туго голема, нешто се десило с нама, нешто се грдно десило с нама, смањили смо се а нисмо то ни примијетили. Кад смо се то изгубили, кад смо то допустили?

 *****

Све се измијени кад падне тама. За гријех није остављено једно одређено доба, али је његово природно вријеме ноћ (сад спавају паметна мала и тупава велика дјеца, и они што стигну да сврше зло за дана). И увијек кад се не види.

Ето, то смо постигли: потиснули смо гријех у невидјело, и учинили га моћнијим.

Пролазим утишаним градом, чује се само далек глас зурне, промакну понекад људске сјенке, немирне као обиљежене душе, пси лају у махалама, мјесечина је оловна, ниједна врата се не би отворила кад бих крикнуо макар и пред смрт, тешко се заустављам у овом часу што тече, све се у мени отима према ономе што је било или што ће бити, али не успијевам да пређем границе ове ноћи. Само, осјећам је издалека, као да са брда гледам тужни предио, изван њега сам а у њему, издвојен а обухваћен. Ситно ми изгледа све у овом моме свијету, многа рођења што се дешавају ево баш сада, многе смрти, многе љубави, многа зла. У моме свијету, јер другога нема. Око њега су сјенке и празна мјесечина. Око нас тихо капање времена. У мени немоћна равнодушност и тишина без живота. Видјела у мени нема, као у невјерницима.

      Који је то незнани гријех због ког ме кажњаваш, мој Боже?

      Молим те, услиши моју молитву.

      Спас и мир Исхаку кога нема у овој ноћи.

      Спас и мир Ахмеду Нурудину и његову брату Харуну, који се траже у овој ноћи.

      Спас и мир свима изгубљеним у овом великом ћутању између  неба и земље.

НА ДАНАШЊИ ДАН - родио се Меша Селимовић

Каква случајност, на данашњи дан, 26.априла 1910. године рођен је писац Меша Селимовић, а јутрос сам (трећи пут) ишчитала његов роман „Дервиш и смрт“. Роман је писан у раздобљу од четири године (1962-1966) и доживео бројна реиздања. Писцу је донео Његошеву, Горанову, НИН-ову награду. Радња се збива у 18. веку у неком месту у Босни, а главни лик романа је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима (и сам Мешин брат је био на Голом отоку).

После ишчитаних неколико стотина страна остаје ми да се сложим: 

Тешко је пронаћи ослонац у свету око себе, ако нисмо у стању да пронађемо ослонац у себи.

*****

Било би лијепо да сам скитница. Он увијек може да тражи добре људе и драге крајеве, и носи ведру душу отворену за широко небо и слободан друм који не води никуда, који води свукуда. Кад човјека само не би држало освојено мјесто.

*****

Пространство је наша тамница, рекао сам ослушкујући одјек својих непознатих мисли, уносећи неочекивану ватру у мртви и непотребни дотадашњи разговор. Пространство посједује нас. Ми га посједујемо само колико може око да пређе преко њега. А оно нас умара, плаши, гони. Мислимо да нас види, а ми га се не тичемо, кажемо да га савладавамо, а само се користимо његовом равнодушношћу. Земља нам није наклоњена. Громови и таласи нису за нас, ми смо у њима. Човјек нема свог правог дома, он га отима од слијепих сила. То је туђе гнијездо, земља би могла бити само станиште чудовишта која би била у стању да се носе с недаћама што их она пружа у изобиљу. Или ничија. Па ни наша.

*****

„Знаш ли шта сам мислио док си говорио? Како неки људи могу да кажу све што хоће, и можеш да примиш или не примиш, остајеш миран. А неки у једну ријеч унесу себе, и одједном се све зажари, нико не остаје миран. Осјетимо да се нешто важно дешава. То више није разговор.“