Лепа прича о сусрету са будућом свекрвом. Књига Онда је дошла добра вила се чита у једном даху. Вера, љубав и нада.
...
"Била је висока и витка, очи су јој биле плаве, а коса светла и дуга, скупљена у реп. Носила је тегет хаљину равног кроја, са округлим изрезом око врата, тричетврт рукавима и великим нашивеним џеповима, и лаке сандале.
Познавала је свога сина. Кроз дуге године усамљености научила је да прича са њим без речи. Да ослушкује његово срце кроз даљину. Да осети сваки трептај његове душе као свој. Када ме је довео, када нас је видела заједно, одмах је знала да сам ја девојка коју је одабрао.
Пришла је и загрлила ме је са љубављу коју је од Николиног рођења чувала за овај дан.
На таваници је треперио одбљесак мора, светлост се љескала попут таласа и падала на наша лица као блиставе капи.
Примила сам загрљај Николине мајке са захвалношћу, и спремна да јој љубав узвратим љубављу.
Касније, после доручка, док смо седели у врту и пили црвени сок од нара, гледала сам Катарину и Николу. Споља, били су различити као да нису род. Али душе су им биле истоветне, као лик и његов одраз на мирној води.
Гледала сам тај склад, ту нежну љубав, ту присност. И пожелела сам, силно сам пожелела, да и ја имам сина. Да и ја будем мајка. Да и ја осетим како је то бити сав испуњен безусловном, заветном љубављу.
Насмешила сам се тој жељи читавим срцем, као да се смешим своме сину."
Љиљана Хабјановић Ђуровић
Сањарење - Johann Heinrich Vogeler
