Не бранимо се од туђег зла, злом у себи.
Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да ми не постанемо нељуди.
Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.
Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети; од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља.
Када је сујета присутна онда долази до гордости, свађе. Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити. Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.
Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди.
Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди.
Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не би могли бити и не би били дужни да то будемо.
Човек је, поред ума, обдарен и срцем, осећањем и вољом као снагом која може да оствари оно што ум и срце нађу да треба. А осим тога, обдарен је још и слободом. Човек може онако како Бог хоће а може и супротно. Јер, што каже наш филозоф Кожа Кнежевић, „човек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се постиди“. Видите колики је то огроман размак! Где ћемо се наћи, зависи од нас.
Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Али прошлости као времена нема. Има остатака од прошлости. Будућности такође нема, она ће бити. А шта има? Има само садашњост. Та категорија времена не односи се на Бога. На Њега се односи вечност. А вечност је стална садашњост. Нема ни прошлости ни будућности.
Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.
Птријарх Павле
(http://www.pravda.rs/fileadmin/_processed_/csm_Patrijarh-Pavle-u-autobusu_8a62396bf3.jpg)
