СМРТ ПЕСНИКОВА - Љубомир Симовић

О Љубомиру Симовићу српском књижевнику, преводиоцу и академику, Википедија каже: "...Рођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.

....Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Подржао је протесте 2024—2025. Био је критичар политике СНС и Александра Вучића."

Преминуо је данас, 17. априла 2025. године.

Смрт песникова

Кад песник умре
смрт скине маглу с његових стихова,
градови освану заиста на небу,
једна јабука пуна птица заплови низ огањ.

Кад песник умре
зашуми изнад крошњи
звезда која обухвата цео небески свод,
и песник више не чује лавеж ни звуке рога;
поражени светлошћу коју не виде
гониоци се повлаче
у безимен мрак из кога су и дошли.

Кад песник умре
смрт му доноси правду
коју му живот ускраћује.

У глуво доба, ветар на гумну одваја
чист ваздух и светлост од остале плеве.

Песник, одевен у дроњке своје коже,
и мртав гоњен пламеном преко леда,
с остатком свога ужета, и мртав
из неког другог света кроз нас у трећи гледа.

Кад песник умре
његове птице почну да лете
над премлаћеним житом и морем које цвета.
Ружа заиста јаше на коњу,
човек у море уноси жену с којом је лежао,
и добоше, фруле и оружје пшеницом засипа ветар.

И храстом разваљен ваздух,
и сурови народ, и мрачна поља, и звери,

гледају његов гроб како се диже у свет
прогонећи оне пред којима је бежао.

Љубомир Симовић (1935-2025)

Са https://pin.it/4JNLpD111