Странице

недеља, 15. јануар 2017.

Четврта руковет - Стеван Мокрањац

МИРЈАНА

Мирјано, ој, Мирјано,
Имаш русе косе, Мирјано,
Дај да их мрсим ја!
Дај, Мирјано, русе косе, дај, дај,
Дај, дај, да их мрсим ја!
Изгоро', Мирјано, за тебе!

Мирјано, ој, Мирјано,
Имаш чарне очи, Мирјано,
Дај да их пијем ја!
Дај, Мирјано, чарне очи, дај, дај,
Дај, дај, да их пијем ја!
Изгоро', Мирјано, за тебе!

Мирјано, ој, Мирјано,
Имаш бело грло, Мирјано,
Дај да га гризем ја!
Дај, Мирјано, бело грло, дај, дај,
Дај, дај, да га гризем ја!
Изгоро' за тебе!
(1890)

 
Стевана Симић у српској народној ношњи, половина XIX века

уторак, 10. јануар 2017.

ЛИРСКО ПИСМО ДРУГОЈ ЖЕНИ - Алфонсина Сторни

ЛИРСКО ПИСМО ДРУГОЈ ЖЕНИ 

Вашег имена не знам нити познајем
ваше лице, а мислим да сте бијела
и танана попут раних пупова,
малена, блага...И не знам...Предивна.
Замишљам у вашим очима мир језера
које се препушта сунцу и неосјетно
упија његово злато у тишини.
Ваше су руке зацијело фине, као ова
бол моја, која се шири и шири
и онда ми умире и затвара се,
као што видите, ево у стихове.
Ах, јесте ли таква? Реците ми
ако су вам уста шуморна кошница,
ако су ваше уши благо удубљене
и свите као латице ружина цвијета...
Реците ако знате кратко заплакати
кад гледате у ноћи далеке звијезде
ако у својим рукама можете успавати
бијеле голубове и златне канаринце.
Јер ви сте све ово и још више без сумње,
ви што имате човјека којег сам држала
у својим благим рукама, ви љепотица
која је убила, можда и несвјесно,
сваку наду у мени... Ви, створење.
Јер је он сасвим ваш: ви уживате
душу и тијело оне потајне љубави
коју сам нечујно чувала... Бог би знао
зашто ја не успијевам да је докучим.

Признајем вам да је једном била
посве близу мојој руци и да сам је пружила,
можда би ова ваша срећа
сад била моја... Да! Можда би била...
Али видите, душа је била толико немоћна,
да рука није имала снаге да се пружи;
божанска жеђ, коју сам онда обуздала,.
душу ми је опрала... И он је ето ваш.
Да ли добро схваћате? Сада у вашим рукама
он се успављује и шапћете му ријечи
мале и сићане, које су сличне
бијелим латицама што их лахор разноси.

Пустите да по вашим рукама лутају
његове усне; он ми је једном рекао
да ништа није тако мило његовој души
као љубити мекане руке жене.
А можда ћу једнога дана и ја
која сам лутала негдје изван живота,
-као они филозофи просјаци
који одлазе под господске прозоре
да би, без зависти, проматрали забаве-
можда ћу кратко доћи у вашу близину
са тихим и шуштавим ријечима
замолити ваше руке само на час
да  их пољубим, као што их он љуби.

И док  их будем лагано цјеливала
мислићу: ево овдје су се спуштале
његове усне (колико пута, о колико пута?)
на ове предивне руке, ваше руке.
О каква горка наслада, ова наслада
да тражим и да слиједим његове трагове
на овим рукама љупким и тако финим,
тако свиленкастим, с тако плавим венама.
О како ништа не могу, ни бити његова
ни владати његовом душом, нити га задржати
овдје, уз моје ноге, нити утажити
ову ужасну жудњу, да учиним својим
један неизрециви и болни траг!...
А тамо сте управо ви, да, ви сте брана,
брана горућа и жива која, кад је дотакнем,
понова распламсава ову горку клонулост,
овај мир душе за који се сакривам,
ову смртну бол у коју пропадам,
ову непокретност свих осјетила
која се махнито буде, једино онда 
кад је – све изгубљено!

Алфонсина Сторни (1892-1938)
(Песма је из књиге: Новија хиспаноамеричка поезија, Сарајево,1962.
Превод: Никола Милићевић)

Плес - непознат аутор
https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/564x/37/f7/f1/37f7f126c33396cf273b14c472785659.jpg

понедељак, 09. јануар 2017.

ОНДА ЈЕ ДОШЛА ДОБРА ВИЛА (одломак) - Љиљана Хабјановић Ђуровић

Лепа прича о сусрету са будућом свекрвом. Књига Онда је дошла добра вила се чита у једном даху. Вера, љубав и нада. 
...
"Била је висока и витка, очи су јој биле плаве, а коса светла и дуга, скупљена у реп. Носила је тегет хаљину равног кроја, са округлим изрезом око врата, тричетврт рукавима и великим нашивеним џеповима, и лаке сандале.
Познавала је свога сина. Кроз дуге године усамљености научила је да прича са њим без речи. Да ослушкује његово срце кроз даљину. Да осети сваки трептај његове душе као свој. Када ме је довео, када нас је видела заједно, одмах је знала да сам ја девојка коју је одабрао.
Пришла је и загрлила ме је са љубављу коју је од Николиног рођења чувала за овај дан.
На таваници је треперио одбљесак мора, светлост се љескала попут таласа и падала на наша лица као блиставе капи.
Примила сам загрљај Николине мајке са захвалношћу, и спремна да јој љубав узвратим љубављу.
Касније, после доручка, док смо седели у врту и пили црвени сок од нара, гледала сам Катарину и Николу. Споља, били су различити као да нису род. Али душе су им биле истоветне, као лик и његов одраз на мирној води.
Гледала сам тај склад, ту нежну љубав, ту присност. И пожелела сам, силно сам пожелела, да и ја имам сина. Да и ја будем мајка. Да и ја осетим како је то бити сав испуњен безусловном, заветном љубављу.
Насмешила сам се тој жељи читавим срцем, као да се смешим своме сину."
Љиљана Хабјановић Ђуровић

Сањарење - Johann Heinrich Vogeler