Правда – рекао је једном – ми мислимо да знамо шта је то. А ништа није
неодређеније. Може да буде закон, освета, незнање, неправда. Све зависи од
становишта.
Правда је као здравље, мислиш о њој кад је нема, и заиста је
неодређена, али је можда највише жеља да се удави неправда, а она је врло
одређена. Свака неправда је једнака, а човјеку се чини да је највећа која је
њему учињена. А ако му се чини, онда и јесте тако, јер се не може мислити туђом
главом.
- Зашто је затворен?
- Зато што није послушао оца.
- Занимљиво.
- Отац је прост човјек, ради колико може, даје колико мора, не тиче га
се ништа осим кише, облака, сунца, гусјеница, кромпирове бубе, љуљка на
пшеници, снијети на кукурузу и мира у породици. Како је сасвим једноставан, из
једног комада, као дрвена кашика, као липов чанак, као руцељ плуга, није се одрекао
непотребне родитељске навике да говори оно што очеви увијек говоре а дјеца
никад не слушају. Савјетовао му је да не иде од куће, земља ће остати пуста а
вароши тијесне, мало мјеста а много уста, мало могућности а много жеља,
почећемо да се давимо међу собом за већи комад хљеба. Брат није послушао. Онда
је отац рекао: памти, несрећа је што код нас нико не мисли да је на правом
мјесту, и свако свакоме је могући супарник; људи презиру оне који не успију, а
мрзе оне који се успну изнад њих; навикни се на презир ако желиш мир, или на
мржњу ако пристанеш на борбу. Али не улази у окршај ако ниси сигуран да ћеш
оборити противника. Не упири прстом на туђе непоштење ако ниси довољно јак да
то не мораш доказивати. Ни то није послушао. Сад отац има разлога да се радује
и каже: ето тако пролазе непослушни синови.
