"Хафиз Мухамед се вратио однекуд, поздравио и отишао у своју
собу. Добар човјек,
мислио сам, још обузет срећом
свога плитког саживљавања
и поједностављеног мишљења, изгледа као да је живот неправедан према њему, али то
је само предрасуда, живот
је живот, један
као други, свако тражи задовољство, а невоље долазе саме. Његово задовољство
су књиге, као другима љубав, његова невоља болест, као другима сиромаштво, или
прогнанство.
Сви идемо од једне обале до друге, по танком конопу своје животне стазе, и свакоме се зна крај, разлике нема."
