Песнику, уместо епитафа!
Двадесет и деветог марта отишао је Добрица. Тихо је отишао песник који је славио живот, завичај и отаџбину.
Двадесет и деветог марта отишао је Добрица. Тихо је отишао песник који је славио живот, завичај и отаџбину.
Када у тихе летње вечери
запали поља свитаца рој,
знај да међу њима трепери
и један који је само твој.
Трећи… сто трећи… хиљаду трећи
број тако све док пшеница зри,
твој свитац мора бити највећи
и најсјајнији, као и ти.
Иако те он верно прати
кроз тамно поље и густи гај,
ти никад нећеш препознати
његов мирис и његов сјај.
Можда ти баш сад прође крај лица
мислећи да је сунцокрет жут,
да ти није тог тајног свица
ти никад не би пронашô пут.
Он само за те сјаји у ноћи
и само због тебе постоји, знај,
али ти никад нећеш моћи
да пружиш прст и кажеш – тај!
Трећи… сто трећи… хиљаду трећи
број тако све док пшеница зри,
Твој свитац мора бити највећи
И најнежнији, као и ти.
Ма где будеш свијао гнезда
ма где те однео птичији лет,
у мноштву других, ливадских звезда
светлеће и он кô златни цвет.
Кад год те њихов сјај заголица,
видећеш мајку и родни крај.
Свако срце има свог свица
своју ливаду, реку и гај!
Добрица Ерић (1936-2019)
Са: https://ind5.ccio.co/yj/ci/8s/26458716530290795Yalo53fZc.jpg
