Ако те некада случајно сретнем.
У овом уклетом граду
У неком проклетом тренутку.
Правићу се да те не познајем,
Убрзаћу корак
И спустити главу као хуља.
Ако те некада случајно сретнем.
Мислим да ће ми срце изаћи на уста
И нећу моћи да ти се јавим.
Сакрићу поглед у празно
Ти ћеш постати само једна од пролазника.
Само један лик у маси замишљених шетача.
Ако те некада случајно сретнем.
Нећемо бити сами.
Између нас ће стајати љубав.
Као судбина.
Прекорно ће нас гледати.
И њен глас ће надјачати све наше страхове.
Рећи ће нам у очи : „Шта је ?
Не смете да ме погледате?
Осећате кривицу што сте ме оставили саму.
Оставили саму на оном паркингу од камена
Да пркосим сунцу, кишама и ветру.
Оставили саму и гладну ваших пољубаца.
Назвали сте ме грешном.
Освета је моја.
Смислила сам за Вас највећу казну :
Нећу Вам дати заборав !“
Ако те некада случајно сретнем.
Бићу једини живи у свету смрти
И једини мртвац у свету живота.
У овом уклетом граду
У неком проклетом тренутку.
Правићу се да те не познајем,
Убрзаћу корак
И спустити главу као хуља.
Ако те некада случајно сретнем.
Мислим да ће ми срце изаћи на уста
И нећу моћи да ти се јавим.
Сакрићу поглед у празно
Ти ћеш постати само једна од пролазника.
Само један лик у маси замишљених шетача.
Ако те некада случајно сретнем.
Нећемо бити сами.
Између нас ће стајати љубав.
Као судбина.
Прекорно ће нас гледати.
И њен глас ће надјачати све наше страхове.
Рећи ће нам у очи : „Шта је ?
Не смете да ме погледате?
Осећате кривицу што сте ме оставили саму.
Оставили саму на оном паркингу од камена
Да пркосим сунцу, кишама и ветру.
Оставили саму и гладну ваших пољубаца.
Назвали сте ме грешном.
Освета је моја.
Смислила сам за Вас највећу казну :
Нећу Вам дати заборав !“
Ако те некада случајно сретнем.
Бићу једини живи у свету смрти
И једини мртвац у свету живота.
*Уметничка слика Андреа Кона
