Одувек сам се ужасавала рата. Од ране младости, до данас, не могу се отети утиску да је Превер био у праву. Рат, ма где био, ма ком се дешавао, је "једна свињарија".
Из главе 48.
***
Сајид је тог дана позвао једног свог пријатеља и мулу, одвео је Тарика у страну и дао му нешто новца. Тарик није хтео да узме, али је Сајид био упоран. Тарик је онда отишао на Променаду па се вратио са две једноставне, танке бурме. Венчали су се касније те ноћи, пошто су деца отишла на спавање.
У огледалу, испод зеленог вела који им је мула пребацио преко глава, Лејлине очи среле су се с Тариковим. Није било суза, није било свадбених осмеха, није било прошаптаних завета на вечну љубав. Лејла је немо гледала њихове одразе, лица која су претерано остарила за своје године, кесице, боре и млитаву кожу који су сада обележили њихова некада чиста, младалачка лица. Тарик је заустио да нешто каже, али баш у том тренутку неко је повукао вео и Лејла га није чула.
Те ноћи, лежали су у кревету као муж и жена, док су деца хркала доле на својим креветићима. Лејла се сећала лакоће с којом су речима испуњавали простор између себе, она и Тарик, када су били млади; необузданог, хитрог тока њихових разговора; како су вечито једно друго прекидали, цимали једно друго за оковратник да нешто нагласе, увек спремни на смех, увек спремни да се нечему радују. Толико тога се десило од тих детињих дана, толико тога је требало рећи. Али те прве ноћи је занемела од непојмљивости свега што се десило. Те ноћи била је довољна радост само то што је поред њега. Била је довољна срећа то што зна да је он ту, што осећа његову топлоту близу себе, што лежи с њим, што им се главе додирују, што је њена десна рука испреплетена с његовом левом.
Из главе 48.
***
Сајид је тог дана позвао једног свог пријатеља и мулу, одвео је Тарика у страну и дао му нешто новца. Тарик није хтео да узме, али је Сајид био упоран. Тарик је онда отишао на Променаду па се вратио са две једноставне, танке бурме. Венчали су се касније те ноћи, пошто су деца отишла на спавање.
У огледалу, испод зеленог вела који им је мула пребацио преко глава, Лејлине очи среле су се с Тариковим. Није било суза, није било свадбених осмеха, није било прошаптаних завета на вечну љубав. Лејла је немо гледала њихове одразе, лица која су претерано остарила за своје године, кесице, боре и млитаву кожу који су сада обележили њихова некада чиста, младалачка лица. Тарик је заустио да нешто каже, али баш у том тренутку неко је повукао вео и Лејла га није чула.
Те ноћи, лежали су у кревету као муж и жена, док су деца хркала доле на својим креветићима. Лејла се сећала лакоће с којом су речима испуњавали простор између себе, она и Тарик, када су били млади; необузданог, хитрог тока њихових разговора; како су вечито једно друго прекидали, цимали једно друго за оковратник да нешто нагласе, увек спремни на смех, увек спремни да се нечему радују. Толико тога се десило од тих детињих дана, толико тога је требало рећи. Али те прве ноћи је занемела од непојмљивости свега што се десило. Те ноћи била је довољна радост само то што је поред њега. Била је довољна срећа то што зна да је он ту, што осећа његову топлоту близу себе, што лежи с њим, што им се главе додирују, што је њена десна рука испреплетена с његовом левом.
У глуво доба ноћи, када се Лејла пробудила од жеђи, видела је да су им руке још стегнуте, грчевито и напето, као кад деца стежу нит балона.
***
***
Steve McCurry, Afghanistan
