Ожиљак
Има у души мојој ожиљак који само у сну боли.
Има у души мојој ожиљак који само у сну боли.
И не знам од ког бола он је остао, и да ли
је то било јутро или сутон кад се урезао у моју душу…
Таква је наша душа. Испуњена успоменама које нас
растуже, насмеју, заболе. Понекад намерно дирамо те старе ожиљке иако знамо да
нас чека непроспавана ноћ. Па онда кроз прозоре гледамо у неко туђе небо и
узалуд тражимо оне звезде ка којима смо некад давно упирали чежњиве погледе и
само њима одавали тајне првих младалачких љубави. Па се напрежемо да чујемо
онај летњи поветарац што је шапутао у крошњама дрвећа испод којег смо се, држећи своју прву
љубав за руке, скривали од радозналих погледа. Али… уместо тог шапата само
уздах срца свога чујемо.
Прохујало је време и многе воде протекле…
нема више ни парњача ни звиждука возова који су најављивали да смо близу оног
који нас на неком сивом перону чека уздрхталог срца. Нити ишчекивања поштара да
нам глас од вољене особе донесе па да по ко зна који пут прочитамо речи које су
дрхтавом руком писане; “љубим те”, “мислим на тебе”, “недостајеш ми”. Па
прислонимо писмо на груди и уздахнемо од неког слатког бола што нам кроз срце
мине… Од свега осташе само успомене од којих се побећи не може.
Чак и када би знали пут што води у заборав,
ми не би пошли њиме. Већ се увек истом стазом враћамо што води до мора
успомена. И уронимо у те таласе који нас милују, носе, вуку у дубине… И
пловимо, пловимо ка оним неким далеким, недостижним обалама што нас сваке ноћи
зову и маме. И онда се одједном пробудимо јер се уплашимо да ћемо потонути у
том усковитланом мору успомена. А кад се погледамо у огледало… видимо испод
очију неколико ситних капи… блиставих… сланих…
Десанка Максимовић
Јован Бијелић - Портрет жене у црвеном, 1932.
