Странице

Приказивање постова са ознаком Desanka Maksimović. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Desanka Maksimović. Прикажи све постове

среда, 8. фебруар 2023.

ОБЈАВИТЕ ЈЕДНОМ НА ВЕЛИКА ЗВОНА - Десанка Максимовић

Објавите једном на велика звона

Закрчене су земље и васиона
од жалосних о људском бићу вести.
Објавите једном на велика звона
измирења, покајања, благовести.

Не јављајте само за земљотресе,
покрадене мисли, покрадене своте.
Јавите и када се радости где десе,
када се отвори у коме вулкан доброте.

Не вадите само блато из гата,
има, ваљда, негде и песка понеко зрнце,
понека љуспа злата.
Јавите нам каткад да су помиловали
другомишљенике, упорнике и Црнце.

Разгласите и по неколико пута
и добра као што се зла разгласе,
и моћи ће, можда, мржња да се спута
и љубави бар трун да се спасе.

Јавите нам да се нашао, негде, неко,
ко је прославио суседову славу,
уоквирио и његова барда.
Јавите да је добрих звезда пала
на нашу планету цела милијарда.

Десанка Максимовић

https://i.pinimg.com/564x/00/75/89/0075897d7c08249c3893162ca72da039.jpg

понедељак, 21. октобар 2019.

КРВАВА БАЈКА - Десанка Максимовић

Данас је 21. октобар. У спомен-парку "Крагујевачки октобар", сваке године на овај дан, обележава се годишњица масовног стрељања у Шумарицама, октобра 1941. године. На суђењу познатом као Нирнбершки процес прихваћена је чињеница да је у Крагујевцу стрељано око 7.000 цивила. Истраживања су утврдила имена 2.792 убијених. Да је један човек невино страдао, много је. Међу стрељанима било је 300 ученика и шегрта и 15 дечака, чистача обуће. Пред свима је био живот, неостварене жеље, снови и све то је прекинуто рафалима безумника.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Данас је 21. октобар, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Нека им је лака црна земља!

Крвава бајка

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Десанка Максимовић

Резултат слика за стрељање у крагујевцу

уторак, 25. децембар 2018.

КО ХОЋЕ ДА ДОЖИВИ ЧУДО - Десанка Максимовић

Ко хоће да доживи чудо
мора имати срце невино
као млеко,
не сме бити уображенко,
јер такву створу
доживети чудо је тешко.

Ко хоће детињу радост да нађе
мора умети да опрости
оном ко му подмеће клопке и замке,
и оне ће се претворити
у кочије, лађе
и у санке.

Ко хоће да доживи чудо
мора се радовати као ласте,
мора му бити дато
да може и заплакати обилато
и кад до дечака већ одрасте.

Ко хоће да доживи чуда
мора веровати да она постоје
у свету свуда,
да покрај звезда што их видимо
и невидљиве звезде се роје.

Мора веровати међ’ гласовима
који допиру до нашег уха
у тихо вече
да их још исто толико има,
да и песма за коју немамо слуха
сваки час украј нас протече.

Ко хоће да доживи чудо
не сме згазити на стази мрава,
не сме каменом птице да туче,
јер од двораца где чудо спава
та нежна бића чувају кључе.

Десанка Максимовић

https://p3.storage.canalblog.com/36/62/280235/100637672.jpg

субота, 5. мај 2018.

ОЖИЉАК - Десанка Максимовић

Ожиљак

Има у души мојој ожиљак који само у сну боли.
И не знам од ког бола он је остао, и да ли је то било јутро или сутон кад се урезао у моју душу…
Таква је наша душа. Испуњена успоменама које нас растуже, насмеју, заболе. Понекад намерно дирамо те старе ожиљке иако знамо да нас чека непроспавана ноћ. Па онда кроз прозоре гледамо у неко туђе небо и узалуд тражимо оне звезде ка којима смо некад давно упирали чежњиве погледе и само њима одавали тајне првих младалачких љубави. Па се напрежемо да чујемо онај летњи поветарац што је шапутао у крошњама дрвећа испод којег смо се, држећи своју прву љубав за руке, скривали од радозналих погледа. Али… уместо тог шапата само уздах срца свога чујемо.
Прохујало је време и многе воде протекле… нема више ни парњача ни звиждука возова који су најављивали да смо близу оног који нас на неком сивом перону чека уздрхталог срца. Нити ишчекивања поштара да нам глас од вољене особе донесе па да по ко зна који пут прочитамо речи које су дрхтавом руком писане; “љубим те”, “мислим на тебе”, “недостајеш ми”. Па прислонимо писмо на груди и уздахнемо од неког слатког бола што нам кроз срце мине… Од свега осташе само успомене од којих се побећи не може.
Чак и када би знали пут што води у заборав, ми не би пошли њиме. Већ се увек истом стазом враћамо што води до мора успомена. И уронимо у те таласе који нас милују, носе, вуку у дубине… И пловимо, пловимо ка оним неким далеким, недостижним обалама што нас сваке ноћи зову и маме. И онда се одједном пробудимо јер се уплашимо да ћемо потонути у том усковитланом мору успомена. А кад се погледамо у огледало… видимо испод очију неколико ситних капи… блиставих… сланих…

Десанка Максимовић

Јован Бијелић - Портрет жене у црвеном, 1932.

среда, 12. април 2017.

На бури - Десанка Максимовић

На бури

Сву вечер на пустом брегу
неко стоји.
Пусти ме, мајко, да видим,
да ли је човек или бор.
Пусти ме да видим ко то
сву вечер гледа
у наш бели, скромни двор.
Пусти ме, мајко, неће ме
уморити ход,
брег је близу нашег дома.
О, ја осећам да ми је род
тај човек или бор
што сву вечер близу грома
стоји и гледа у наш двор.
Видиш ли облак црн,
огроман, злокобан брод
над њим плови
и смрт носи?
О, мајко, иди
ти га бар зови
нека се склони у наш дом
тај човек или бор
што сву вечер стоји и гледа
у наш бели скромни двор.
На пустом брегу он је сам
као дете кад руке скрсти
над болом неким први пут.
Пусти ми да танки моји прсти
мета буду бурама злим.
Пусти ме, мајко, добра мајко,
тако је потмуо
и зао облак
што витла над њим.

Десанка Максимовић


https://besnopile.rs/wp-content/uploads/2015/10/hill-863446_640.jpg


уторак, 1. март 2016.

Обећала си да ћеш бити вечна

Обећала си да ћеш бити вечна

Обећала си једном у детињству
да ћеш бити вечна,
откле год се враћали да ћемо те затећи,
као сенку испод кућне стрехе,
као кућни праг.

Није било ниједне наше пловидбе
да је ниси, као рибарске жене,
преседела на пучини гледајући;
није било буре ни бродолома
да нисмо после њих
поред неба угледали и твоје лице.

Где год бисмо се пробудили,
била си у прозору, ти и сунце;
била си нам увек на дохвату руке
као вода,
увек као ваздух
присутна и неопходна.

Обећала си нам да ћеш бити вечна,
као све што нас на свету дочекује
и остаје после нас.
И када си умирала,
чинило се да се осећаш кривом
што нас напушташ.

Десанка Максимовић

Фотографија са адресе: http://www.youramazingplaces.com

недеља, 16. новембар 2014.

ЧОВЕК

ЧОВЕК 

Познавала сам у детињству птицу
срца ситног као лешник,
а умрла је од туге
већ у трећу зору
кад су јој људи отели
гнездо и гору.

И сећам се неког старог
тужнооког псета
које је имало снаге
да скапа од жалости
када је нестало драге
руке из које је примало
миловања, ударце и кости.

Само сам ја преживела
смрт вољеног бића,
и много ми се драгих пријатеља
изгубило у дубини мрака,
преживела низ издаја, и клевета,
и растанака,
и опет ми се хоће
сунца и света.

Десанка Максимовић

(Извор: http://savasumanovic.com/wp-content/uploads/2013/10/112.jpg)

понедељак, 6. мај 2013.

Наша тајна - Десанка Максимовић



НАША ТАЈНА
О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је
у нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.

Нећу им рећи да ли из осаме
жеђи, умора, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше
да ли нас је ради нас,
или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад
очи наше често спајао
у сазвежђе жедно;
ни да ли сам ја или си ти био рад
да тако буде -
или нам је било свеједно.

Нећу им рећи да ли је живот
или од смрти страх
спајао наше руке;
ни да ли звуке
смеха волели смо више
од шума суза.

Нећу им рећи ниједан слог једини
шта је могло, ни да ли је могло нешто
да уплете и сједини
душе наше кроз читав век;
ни да ли је отров или лек
ово што је дошло
ономе што је било.

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догађа
у мени вечито:
да ли опија топло
као шуме наше с пролећа,
или тиха и тужна
ћути у мени речито.
О, никоме нећу рећи
да ли се радосна или болећа
песма догађа у мени.

Ја више волим да прећутане
одемо она и ја
тамо где истом светлошћу сја
и зора и ноћ и дан;
тамо где су подједнако топле
и срећа и бол жива;
тамо где је од истог вечног ткива
и човек и његов сан

Десанка Максимовић

субота, 6. април 2013.

СЛОВО О ЉУБАВИ

Једна од највећих српских песникиња прошлог века, Десанка Максимовић, једном је приликом рекла: "Сликарство уживате очима, литература је у мозгу, а музика долази однекуд - не знам ни сама одакле - можда "испод срца", што би рекли сељаци. То је та драж музике. Немам музичког образовања, али ја тако осећам, свирам у себи, певам у себи."
Примајући песничку награду "Десанка Максимовић", песник Слободан Ракитић је сећајући се Десанке, у њеној Бранковини, између осталог рекао: "Ма о чему да је певала, Десанка је певала о љубави. Можда то на први поглед и не изгледа тако, али кад се разгрне лирско ткање њеног песништва, одмах се види да је тачно оно што је о себи говорила, да је у основи њеног певања превасходно љубав. Љубав као дар Божји и љубав као откровење, како је певао и деспот Стефан Лазаревић у свом Слову љубве."

СЛОВО О ЉУБАВИ
Ако се волите љубављу која буја у самоћи,
од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никада се нећеш спасити.

Оних с којима се играмо око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа.

Ако верујеш, седећи уз њу,
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те и кад се растанете.

Заувек се памте они с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо.

Они који се као река не могу слити,
међу којима нема спојног суда крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се и умирући.

Они због којих срца осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану и кад заволимо друге –
и осетимо се несрећни и криви.
Десанка Максимовић