Једна од највећих српских песникиња прошлог века, Десанка Максимовић, једном је приликом рекла: "Сликарство уживате очима, литература је у мозгу, а музика долази однекуд - не знам ни сама одакле - можда "испод срца", што би рекли сељаци. То је та драж музике. Немам музичког образовања, али ја тако осећам, свирам у себи, певам у себи."
Примајући песничку награду "Десанка Максимовић", песник Слободан Ракитић је сећајући се Десанке, у њеној Бранковини, између осталог рекао: "Ма о чему да је певала, Десанка је певала о
љубави. Можда то на први поглед и не изгледа тако, али кад се разгрне лирско
ткање њеног песништва, одмах се види да је тачно оно што је о себи говорила, да
је у основи њеног певања превасходно љубав. Љубав као дар Божји и љубав као
откровење, како је певао и деспот Стефан Лазаревић у свом Слову љубве."
СЛОВО О ЉУБАВИ
Ако се волите љубављу која буја у самоћи,
од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.
Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку замрети вам неће гушена хтења.
Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никада се нећеш спасити.
Оних с којима се играмо око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге.
Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се
у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа.
Ако верујеш, седећи уз њу,
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те и кад се растанете.
Заувек се памте они с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо.
Они који се као река не могу слити,
међу којима нема спојног суда крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле.
Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа
умрети,
памтиће те он, сетиће те се и умирући.
Они због којих срца осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану и кад заволимо друге –
и осетимо се несрећни и криви.
Десанка Максимовић
