ПИЈАНСТВО - Владислав Петковић Дис

Пијанство

Не марим да пијем, ал' сам пијан често
у граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
заборавим земљу, заборавим место
на коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако
свет мојих радости, уморан, и моли
за мир, за спасење, за смрт или пак'о
ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
цео један живот, и њиме се креће;
узвик га пролама: "Неће бити боље,
никад, никад боље, никад бити неће."

И ја жалим себе. Мени није дано
да ја имам земљу без убогих људи,
очи плаве, топле као лето рано,
живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
пијем, и зажелим да сам пијан довек;
тад не видим порок, друштво где је чама,
тад не видим ни стид што сам и ја човек.

Владислав Петковић Дис (1880-1917)

Сава Шумановић - Берачице, 1942.

ЧОВЕК

ЧОВЕК 

Познавала сам у детињству птицу
срца ситног као лешник,
а умрла је од туге
већ у трећу зору
кад су јој људи отели
гнездо и гору.

И сећам се неког старог
тужнооког псета
које је имало снаге
да скапа од жалости
када је нестало драге
руке из које је примало
миловања, ударце и кости.

Само сам ја преживела
смрт вољеног бића,
и много ми се драгих пријатеља
изгубило у дубини мрака,
преживела низ издаја, и клевета,
и растанака,
и опет ми се хоће
сунца и света.

Десанка Максимовић

(Извор: http://savasumanovic.com/wp-content/uploads/2013/10/112.jpg)

Бити ЧОВЕК

У свету свеколиког зла, често се питам како постати, бити и остати човек. Можда је одговор скривен у песми енглеског књижевника Радјарда Киплинга "Иф", у преводу "Ако" или "Ако можеш". Песма је написана пре више од сто година и посвећена је сину. Завршава стихом: Бићеш Човек, сине мој!
  

 

Неисцрпне су могућности блога. Искористила бих га као средство за очовечење људи, враћање свему што је лепо у нама, а потиснуто из ко зна којих разлога...

"Свакако, највећи творац човекове несреће, то је сам човек. Пребројте, ако можете, све несреће које је човек измислио да упропасти или загорча живот другом човеку. Једни су људи били несрећни што су били црнци међу белцима, други што су били протестанти међу католицима, трећи хришћани међу муслиманима, или монархисти међу републиканцима, или најчешће што су били физички слаби међу физички снажним. Ни куге нису толико помориле људство, колико његове сопствене предрасуде и његова урођена потреба да чини зло и да руши. Хиљаде извора били су увек отворени за човекову несрећу, од којих су једни пресушивали само зато да би се затим други отварали."

Дучић Ј. "Благо цара Радована"