ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН - Јован Дучић

Једне вечери у сутон

Небеса беху мутна и раздрта,

Студен у немој собној полутами;

И допираше из самотног врта

Музика кише. Ми смо били сами.

 

Хујаше негде ветар око виле

Песму о тузи. И ја гледах тако

На њеном челу и лицу од свиле,

Где мутно вече умире, полако.

 

Ми бесмо неми; али ми се чини

То вече да смо у ћутању дугом,

Сами и тужни у хладној тишини,

Сву повест срца рекли једно другом.

 

И тајне мисли болне и злослутне,

И страх од патња којих нема више...

Слушајућ тако те вечери мутне

Ветрова песму и музику кише.

Јован Дучић

https://i.pinimg.com/564x/b9/fd/4e/b9fd4eddc6f985fb5222ac9b67865a3c.jpg

ПЕСМА - Јован Дучић

ПЕСМА

Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима.
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре...
И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провали,
Свуд су у причест отров ставили...
С лупежом све су новце ковали,
С кривоклетником завет правили.

Јован Дучић
1943.

ПИРОТСКИ Музеј Понишавља власник је најстаријег парчета хлеба у Европи, у којој иначе има 68 музеја посвећених основној животној намирници. Чувени "таин", војнички хлеб који се својевремено месио по касарнама, припадао је нареднику Алекси Здравковићу, који га је са собом понео 1912. године, када је отишао у војевање за слободу Старе Србије. (са: http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2012//10/20/SRB1-tain,-voj-nicki-hleb-s_620x0.jpg)

МИРНА ПЕСМА

У зенице мене непрестано гледа:

Шта тражи у мојим очима та жена?

Сјај магијски неког сунца које седа —

Једну другу жену и друга времена?

Јер заљубљен поглед жене добро види

У очима нашим, кроз сиву дубину,

Све трагове којим непријатељ мину,

И његов сен као тамни сен на хриди.

Дуго сја на оку тугом вечно младом

Лик жене што га је очарала једном;

Зато једна жена зна кад пође крадом

Поглед за одбеглом и за недогледном.

Од прошлости сва је душа направљена;

Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;

Од свачега већ је пала нека сена;

И усахле реке и сад негде хуче.

А наше љубави што су давно пале,

Као побијена јата на пô пута,

Још живе животом свог првог минута

У очима што су некад расплакале.

Јован Дучић

Извор: https://www.pinterest.com/pin/440860251000521387/

AVE SERBIA

Припадници Вермахта су од 14. до 20. октобра 1941. године у Краљеву стрељали 2.190 становника тог града. Жтрве су имале од 13 до 70 година.
Јевреји, Роми, Словенци, Хрвати, Руси и Срби.
Према казивању једне старице, у граду није могло да се набави довољно црне боје за бојење одеће ожалошћених. Да се не заборави!

AVE SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,
ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
и зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње, у мачева севу,
све у нашој крви твоје реке хуче,
сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
ударац твог срца у свемиру. Вечна,
твој је удес писан на челу твог сина,
на мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
у болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
колевка и гробље, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
једини пут који води до врхунца.

Јован Дучић

Манастир Жича

Аутор фотографије: ДБ

ПОВРАТАК

Кад мој прах, Творче, мирно пређе 

У грумен глине ужежене, 

Тад неће више бити међе 

Између тебе и измеђ мене. 

Кад сврши ропство два начела 

Духа и тела, зла и добра, 

Пашће тад уза свих почела 

У задњој берби коју обрах. 

И постајући безобличан, 

На повратку свом старом путу — 

Теби ћу бити опет сличан, 

И првом дану и минуту. 

Носећ' у шаци прегршт сунца, 

У зеницама неба комад, 

Сићи ће најзад са врхунца 

Тај астрални и вечни номад! 

Као у сјају новог дана, 

Дирнута крилом ветра блага, 

Гранчица мирте зањихана 

Не оставивши нигде трага.

Јован Дучић

Мирта

http://www.asergeev.com/pictures/archives/2010/863/jpeg/22.jpg

Благо цара Радована

Из дела VII - О херојима

“Има много рђавих људи на свету, али из разлога који су врло различни: једни су рђави што су несрећни, други што су болесни, трећи су лоше васпитани, четврти што су по природи саможиви. Број добрих је тако мален, да је право чудо како их ови рђави не поједу. Једна шпанска пословица каже:”Нека Бог поживи рђаве, јер их је много више”. Човек је добар само по једном разлогу: ако је здрав духовно, а нарочито ако је здрав душевно. А рђав човек је рђав из више разлога, и на више начина. Међутим, оним добрим припада дужност да од рђавих бране не само себе, него и идеал о добром. Ови малобројни добри људи праве корисне револуције, дају идеји сјајне хероје, и доносе добре законе. Они вуку собом к идеалу неизмерну масу рђавих и глупих. Историју, истина, нису правили само добри људи, него заједно са рђавим и најрђавијим; али су све добре путеве људству прокрчили само добри људи, борећи се и против самих закона природе, који не познају добро, него само слепу силу. Зато ће бити спасено људство када буде разумело да је свакидашњи добар човек у ствари један свакидашњи херој.”

Јован Дучић (1871-1943) 

Чекала је узалуд

Звала се Магдалена Николић. Свом презимену ће додати презиме деде по мајци и објављивати песме потписујући се као „Мага Ж.“ (од Живановић).

Била је прво велико надахнуће песника Јована Дучића.

Срели су се у Бијељини, где је млади учитељ Дучић добио службу. У Бијељини Дучић борави кратко. Аустро-угарске власти га протерују због патриотских песама. Није одговарао ни њеном богатом оцу који није желео да му се ћерка јединица уда за човека из непознате даљине, него је тражио пријатеља себи равна по богатству и положају.

Иако су се обећали једно другом, лепа Семберка и стасити Херцеговац, су се морали растати. Годину дана касније, у писму Маги, Дучић је подсећа на то: „ Ја ти нисам дао прстен, али сам ти дао нешто што више вриједи него комадић злата, дао сам ти ријеч. Прстен је само формалност, а главно је поштена ријеч.“

Није се удала за Дучића, али ни за оног ког су јој нудили.

У његов живот су касније улазиле многе жене, а она је чекала... Узалуд.

Бити ЧОВЕК

У свету свеколиког зла, често се питам како постати, бити и остати човек. Можда је одговор скривен у песми енглеског књижевника Радјарда Киплинга "Иф", у преводу "Ако" или "Ако можеш". Песма је написана пре више од сто година и посвећена је сину. Завршава стихом: Бићеш Човек, сине мој!
  

 

Неисцрпне су могућности блога. Искористила бих га као средство за очовечење људи, враћање свему што је лепо у нама, а потиснуто из ко зна којих разлога...

"Свакако, највећи творац човекове несреће, то је сам човек. Пребројте, ако можете, све несреће које је човек измислио да упропасти или загорча живот другом човеку. Једни су људи били несрећни што су били црнци међу белцима, други што су били протестанти међу католицима, трећи хришћани међу муслиманима, или монархисти међу републиканцима, или најчешће што су били физички слаби међу физички снажним. Ни куге нису толико помориле људство, колико његове сопствене предрасуде и његова урођена потреба да чини зло и да руши. Хиљаде извора били су увек отворени за човекову несрећу, од којих су једни пресушивали само зато да би се затим други отварали."

Дучић Ј. "Благо цара Радована"