ШТА НАС ЧЕКА У НОВОЈ ГОДИНИ – ДУШКО РАДОВИЋ

Почела је 2024. С вером, надом и љубављу у сваки нови дан! Нека буде како је говорио Душко Радовић! 💖💖💖

Шта нас чека у Новој години

Видећете, то ће бити лепа и важна година.

Биће велика – од јануара све до децембра.
У њу ће стати сви рођендани и много незаборавних тренутака.

Биће то година која се памти.
Негде ће саградити пут, негде мост, негде школу.
Многи ће се уселити у нове станове.

Сви ће се нечему обрадовати.
Слушаћемо добре вести.
То ће бити година у којој се расте.

Деца Србије порашће у новој години за преко двадесет милиона центиметара 

и за више од двадесет милиона килограма.

Много ће се продавати огледала и чешљеви.

Лекари ће зевати у амбулантама јер ћемо бити здравији него икад.

Биће то година лепа као слика.
Процветаће багрем и липа.
Родиће поново трешње, шљиве и грожђе.

Небо ће бити плаво и велико.
Сунце ће нам бити лепо и топло.

Неко ће написати нову песму.
Неко ће се први пут заљубити.
Нове мајке носиће у рукама нову децу.

То ће бити добра година.
Радићемо, учити и певати.

Kад се заморимо, увек ће на време доћи субота и недеља.

Завршићемо неке важне послове и започети неке још важније.
Сви ћемо се сликати, за успомену на ту добру годину.

Kад се поново сретнемо, 31. децембра, нећемо се познати, 

јер ћемо сви бити већи, лепши и паметнији.

Душко Радовић

Зузана Верески - Поклон мајци, 1996

Напољу киша, чаша чаја на столу... - БРОЊИСЛАВ МАЈ

Броњислав Мај, пољски песник, есејиста, критичар и преводилац. Рођен је 1953. године у Лођу. Од 1972. живи у Кракову, где на Јагелонском универзтету предаје савремену пољску књижевност. Као песник Мај је дебитовао 1970. године. Његове песме се налазе у многим антологијама. На српски су га преводили Петар Вујичић и Бисерка Рајчић.

☔☁☁☁

Напољу киша, чаша чаја на столу,

лампа – тако те, можда наивно, видим

за пет, за двадесет, за сто двадесет пет

година, док читаш ову песму, док мислиш о мени, човеку

од пре двадесет или сто двадесет година – како сам

живео? Ја и моје доба: безнадно уморни људи,

неколико датума, места пораза, имена: формула које смо тада

понављали, са детињастом надом живих, глупљи од тебе

за мудрост коју је време дало теби: који живиш

после свега: после нас, после свих. – Тако мало

умем да саопштим, исто као сви. Али

живео сам и нећу да умрем цео: да останем

за тебе свако, предмет статистичког

смиловања или презира. Оно што је било само,

само ја, јесте ван историје. Те ћу рећи о себи

јединим језиком доступним обојици: о мирису мокре

градске прашине пред прозором (пала је киша), о столу

што жуља лактове, о куцању сата, о укусу врелог

чаја, о светлости лампе која ми је вређала поглед

док сам писао ову песму – општим језиком свих

пет чула,

бесмртних.

(Превео Петар Вујичић)

https://i.pinimg.com/564x/ea/86/27/ea86277fc26dfb5ab2e28cbb8a21b7cf.jpg

ТРАЖИМ ЈЕДАН НОВИ СВЕТ - С времена на време

Тражим један нови свет

Тражим један нови свет

стварност мојих жеља свих

где да нађем његов траг и пут

Тражим један нови дан

нови простор за све нас

али нећу моћи сам, то знам

Све остаје сан

стих, немирни зов

а песма иде даље

као време испред нас

Дани лете као пре

године су негде ту

слутим само њихов траг и пут

Све остаје сан

стих, немирни зов

а песма иде даље

као време испред нас

Аутор текста и музике група С времена на време

Салвадор Дали - Упорност сећања, 1954.

(Слика преузета са Википедије)

У МОРУ БИХ СПАВАО - Васко Попа

У мору бих спавао

У мору бих спавао

У зенице ти роним

На плочнику бих цветао

У ходу ти леје цртам

На небу бих се будио

У смеху твом лежај спремам

Играо бих невидљив

У срце ти се затварам

Тишини бих те отео 

У песму те облачим

Васко Попа

(Циклус песама Далеко у нама - Песма 17.)

https://i.pinimg.com/564x/40/a0/84/40a084ad3b5465923a3c58ef3fcfe44e.jpg

ПЕСМА - Јован Дучић

ПЕСМА

Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима.
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре...
И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провали,
Свуд су у причест отров ставили...
С лупежом све су новце ковали,
С кривоклетником завет правили.

Јован Дучић
1943.

ПИРОТСКИ Музеј Понишавља власник је најстаријег парчета хлеба у Европи, у којој иначе има 68 музеја посвећених основној животној намирници. Чувени "таин", војнички хлеб који се својевремено месио по касарнама, припадао је нареднику Алекси Здравковићу, који га је са собом понео 1912. године, када је отишао у војевање за слободу Старе Србије. (са: http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2012//10/20/SRB1-tain,-voj-nicki-hleb-s_620x0.jpg)

Љубавна песма - Рајнер Марија Рилке

Љубавна песма 

Како да душу спутам, да се твоје
не такне? Како мимо тебе њом
да грлим друге ствари и даљине?
Ах, радо бих да склоним је на које
заборављено место усред тмине,
у неки страни, туђи кут, у ком
неће је твоје нијати дубине.
Али ипак, све што додирне нас двоје
ко гудало нас неко спаја, које
из двеју струна један мами глас.
На ком смо инструменту? Ко нас сатка?
И који ово свирач држи нас?
О, песмо слатка.

Рајнер Марија Рилке

https://nature.desktopnexus.com/wallpaper/1452127/

Ти ме својом хладноћом не кушај - Сергеј Јесењин

Моја другарица М. слуша Галију. Јесен је, пада киша. Јутро уз Јесењина и Галију.

Ти ме својом хладноћом не кушај

Ти ме својом хладноћом не кушај
И не питај колико сам стар.
Жути костур постала ми душа,
То је мени од болести дар.

Некада сам у предграђу лудо
Као дете сањао у дим,
Да ћу богат и славан да будем,
Да ћу бити драг људима свим.

Баш сам богат! Да л' други и слуте...
Немам више ни цилиндар стар.
Само пластрон од панаме круте
И ципела старих имам пар.

А и славан нисам ништа мање -
Од Париза до Москве се зна,
Моје име слуша се с гнушањем
Као псовка са уличног дна.

Па и љубав... Није ли забавно?
Ти ме љубиш, а усне ко лим.
Осећање моје узре давно
И не можеш да процветаш с њим.

Но са тугом да причекам боље,
Није страшно буде л' мало сете,
Златније од твоје косе пољем
Свуд лобода плетенице плете.

Ја бих хтео сада опет тамо,
Да се навек опростим са свим,
Да не будем више славан, само
И да сањам ко дете у дим.

Ал' да сањам о другом, о новом,
Непознатом и земљи и трави,
Што се срце не да рећи словом,
За шта човек нема израз прави.

Сергеј Јесењин

Песник Сергеј Јесењин

ЈЕФИМИЈА

На албуму "Лутајућа срца" истоимене групе, 1975. године појавила се песма Јефимија. Аутор песме је мостарски доктор Џенан Ђани Салковић. Песму о песникињи Јефимији написао је за своју тадашњу девојку, Споменку Буцу Ђокић, солисту групе Лутајућа срца. Група Лутајућа срца је основана 1970. године у Нишу. Џенан је 1989. погинуо летећи једрилицом на Гламочком пољу. Имао је 45 година. Споменка је наставник у Нишу.

ЈЕФИМИЈА

Уз старо платно и старо вино

и стара пјесма иде

на древној слици, жену и ружу

још само очи пијане виде

ти више ниси овдје да трајеш

и точиш благо са усана својих

ти више ником ништа не дајеш

а немаш ни коме, јер нема њих.

Јефимија, сама си ти...

Јунаци с мачем, бркати и страшни

њежно су љубили твоје скуте

и даље нијемо на слици трајеш

а рђа једе мачеве љуте

И ниси више овдје да тихо

младићу неком благослов ти предаш

и само с ружом на грудима својим

нијемо и тужно, непрестано гледаш

Јефимија, сама си ти...

Џенан Ђани Салковић

Монахиња Јефимија - Јелена Мрњавчевић

(1350?-1405?) 

ИСКРЕНА ПЕСМА

Неки то зову љубав... Постоје ли искрена осећања?

Ракић, сасвим искрено, о двоструком лицу љубави у „Искреној песми“.

ИСКРЕНА ПЕСМА

O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек' спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек' се бујно роје,
И реч нек' твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А потом,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако...

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек' спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

Милан Ракић

Украшћу твоју сенку...

КРОЈ
Украшћу твоју сенку, обући је на себе и

показивати свима. Бићеш мој начин одевања

свега нежног и тајног. Па и онда, кад

дотрајеш, искрзану, избледелу, нећу те са себе

скидати. На мени ћеш се распасти.

Јер ти си једини начин да покријем голотињу

ове детиње душе. И да се више не стидим пред

биљем и пред птицама.

На подераним местима заједно ћемо плакати.

Зашиваћу те ветром. После ћу, знам, побркати

моју кожу с твојом. Не знам да ли ме

схваташ: то није прожимање.

То је умивање тобом.

Љубав је чишћење неким. Љубав је нечији

мирис, сав изаткан по нама.

Тетовирање маштом.

Ево, силази сумрак, и свет постаје хладнији.

Ти си мој начин топлог. Обући ћу те на себе

да се, овако покипео, не прехладим од

студени свог страха и самоће.

Мирослав Мика Антић

СЕЛМА

Први пут су се видели 1945. у Бутмиру, на аеромитингу. Имала је 16 година, а он 20. Понекад би се срели, на корзоу. Песник јој је 1949. године понео кофер на сарајевској железничкој станици. На одласку рекао јој је: „Селма, не нагињи се кроз прозор!“. Сусрет с девојком коју је потајно волео Владо Дијак је преточио у стихове. Песникова инспирација, Селма, ће први пут чути песму тек 1975. на концерту групе Бијело дугме у загребачком „Лисинском“.

СЕЛМА 

Селма
Путује на факултет
Она путује, ја кофер носим
Молим
Тежак је ал' пошто њен је лично
Ја и тај кофер волим

Селма, Селма,
Здраво, Селма
Путуј, Селма
И молим те, не нагињи се кроз прозор

Селма
На уласку у воз ти хтједох рећ'
Нешто њежно, што изазива
Позор
Ал’ рекох само здраво, Селма
И молим те не нагињи се кроз прозор

Селма, Селма,

Здраво, Селма
Путуј, Селма
И молим те, не нагињи се кроз прозор

http://1.bp.blogspot.com/-EnvVWXCc1Pw/TfYU4Mnvj6I/

AAAAAAAABYs/vGqr5zgqEec/s640/JAN_9251.jpg

И да ти донесем тада душу нову...

ОБНОВА - Милан Ракић

Хоћу на једноме свечаном опелу

Да сахраним оно што прошлошћу зову.
И да ти донесем тада душу нову,
Без иједне пеге негдашње — сву белу.

И хоћу да оног часа, кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи.
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда
Док шушти топола и мирише липа
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда...

У мојој глави станујеш - Стеван Раичковић

„НЕДАВНО сам добио на жиро-рачун неколико милиона, идем улицом са пуним џепом пара и - заплакао сам се. Ништа ме није радовало, нисам имао с киме да све то поделим, да неко учествује са мном у трошењу тих пара...“

Ово је одломак писма које је Стеван Раичковић марта 1982. писао сину Милошу у Америку.

Бојана Раичковић, Стеванова супруга, умрла је 26. јуна 1979. године, а убрзо потом он је отишао у пензију, из “Просвете”. Њихов син Милош већ је раније отишао од куће, и из земље, прво у Париз, а затим у Лос Анђелес.

Размишљајући о животу, педесетчетворогодишњи песник ће писати сину:

“... Док сам читао твоје писмо имао сам осећај да се учим нечему што ја никада нисам имао. А то је та беспоштедна отвореност према најближима. Живећи са својим родитељима, братом и сестром - ја сам осећао неку сигурност породице, али сам лично у њој био изолован и затворен, непрозиран. На један други начин, али нешто слично, тако сам се осећао и касније, са Бојаном и тобом у кући. Имао сам осећање да нешто имам, то ми је стварало осећај сигурности, уточишта и разлога да се борим за обезбеђење те своје породице. Кад сам имао то, онда сам могао да лебдим, сам, са својом поезијом, кафанама и разбијеним концепцијама о животу, јер сам знао да имам где да се вратим. Такав начин живота ме је формирао те сам постао онакав какав сам. Сад све увиђам...“

У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је

Соба и мали балкон с ког пуца

Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца

Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке

Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна

Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш

У морску пену, испод сунца, гола).

Спазим те како по киши прескачеш

Барице и сва у блату до пола

Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота

Времена твог се по два пута збира:

Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира

Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш

Црне и беле ходнике за моје

Мисли: да ли бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш...

Стеван Раичковић (1928-2007)

Сенка или душа душе моје...

Сенка - Мирослав Антић
Због свега што смо најлепше хтели 

хоћу уз мене ноћас да кренеш.

Ма били светови црни,
ил бели,
ма били путеви хладни,
ил врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,
да се не бојиш ветра
и мрака,
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па са мном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да са мном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Ил цркнеш
ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели. 

Љубав: Вера Павладољска и Матија Бећковић

Песник Матија Бећковић је рођен 1939. године у Сенти. Почетком децембра 1956. године у његов живот улази плавокоса девојка, ученица петог разреда, његова прва љубав, и прва љубавна песма, и прва књига, и доживотна сапутница, и мајка његове деце. Упознаје Веру Павладољску на ваљевском корзоу, "у Карађорђевој улици, између Поште и Суда". Веру Павладољску ће оженити 1964. године и с њом добити близанке Ољу и Људмилу. (на фотографији су Вера и Матија са девојчицама)

ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА

 

Лукавица је хтела да ме надлукави

Пунио се месец у августу као локва

Испаљиване пуне дуге преко језера и глава

На радилиштима у рудницима боксита

Убеђивао сам непознате људе

У твоје име

Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору

Препелица је кљуном горе окретала

Свест је мрчала међу литицама

Гоњен точилима кршима и губом

До грла у живом блату мислио сам

Колико си ме волела

Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња                     

Гром у ланцима чамио за брдима

Молио сам за слух физичких радника

Дивио се њиховом суровом апетиту

Заклињао једног глувонемог младића

Да изговори твоје име

Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец

Под лажним именом лечи свој пепео

У мрцави међу двојницима

Док музика снег у уши убацује

Клео сам се у обе руке нарочито десну

Да те нисам волео

Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци

У кањону Таре код Колашина

Говорио истине на свим језицима

Жарио и палио да их поверује

Док је ћутала сећао сам се

Да си ми најкрупније лажи веровала

Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице

Све на свету ме на те подсећало

Хвалио сам се да си луда за мном

Цела плажа да ти се узалуд удвара

Како те терам да идеш из главе

И како нећеш

Вера Павладољска

Куло црног жара под слепим очима

Заразна звезда све и свашта сажди

Док ми се падобран није отварао

И кад сам у завичајне бездане падао

Причали су да те зовем из свег гласа

Ал нисам признавао

Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе

Да те гласно зовем да нико не чује

Био сујеверан - питао пролазнике

Како твоје лице замишљају

Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене

Па да се не окренем

Вера Павладољска

На љубавној промаји између две звезде

Невидљиви ухода има нешто против

Жеђ за ракијом је слична фантазији

У теретном камиону који јури снегу усред лета

Биле су две усне неписмених жена

По угледу на твоје

Вера Павладољска

По невремену сам ловио на руке

Међ златних меридијана у води

Описивао очи једне жене месец дана

У возовима без реда многе сапутнице у пролазу

Убедио да су ми све што имам у животу

Мислећи на тебе

Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица

Сада ме погрешно тражи око земље

Вучен тајним магнетом мог чела

Напија месец да прокаже где сам

Злоставља мора куша ваздух и подмићује

Ти ћеш ме издати

Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца

Све сијалице горе усред дана

Словослагачи су срећни док ову песму слажу

Ваздух не схвата да сам себе бомбардује

Један од влашића склон је пороцима

И једни и други ветрови те оговарају

Неколико држава тврди да си њина

Ти си на своје име љубоморна

Каблограми се у дубокој води кваре

Нико не зна где су слова твог имена

У мртвим и лажним језицима у погрешним

нагласцима

У рукопису звезда по некој самој води

Ко ће ухватити сјај самогласника

Које птица кука

Вера Павладољска

После тешке и неизлечиве болести у Београду је преминула песникова прва љубав Вера Павладољска. Сахрањена је на Новом гробљу 2. марта 1998. године. Августа идуће године Матија је говорио стихове своје нове поеме "Кад дођеш у било који град":

...

Кад дођеш у било који град

А у било који град

се долази врло касно

Кад дођеш врло касно

у било који град

Ако тај град

случајно буде Ваљево

Где сам и ја дошао

Доћи ћеш путем

којим си морао доћи

Који пре тебе није постојао

Него се с тобом родио

Да идеш својим путем

И сретнеш ону

коју мораш срести

На путу којим мораш ићи

Која је била твој живот

И пре него што си је срео

И знаш да постоји

И она и град

у који си дошао.

...

Шта то стално извлачи из сећања...

Шта то стално извлачи из сећања дан кад смо неког срели, кад смо неког пољубили, заволели. Цео живот саткан од сећања и надања. Крај нас године нечујно пролазе, понекад, ето, јави се и мисао на дан после кога неће бити дана. Својеврсну причу о дану после кога неће бити дана испричала је Споменка Ковач у песми "Златни дан".

ЗЛАТНИ ДАН

Шта то стално извлачи из сећања, златом обојен дан,

Када смо се први пут пољубили ти и ја?

Случајни сведоци наше љубави, док одкуцава сат.

Поруке на зиду пуне нежности, овај стан.

Кад ми истекне време и кренем лагано,

Још једном бих хтела да дотакнем само у мислима

Тај савршен дан, дан љубави.

Кад ми истекне време, ја хоћу за себе

Та два три минута, да мислим на тебе,

Пре одласка у вечити мрак.

Хоћу златни дан, сунцем окупан.

Зашто стално долази пре спавања, златом обојен дан.

Одбачена одећа крај кревета, ти и ја.

Зраци сунца, зној на твојим леђима и у очима сјај.

Свећа што догорева над срећнима.

Тужан крај.

Кад ми истекне време и кренем лагано,

Још једном бих хтела да дотакнем само у мислима

Тај савршен дан, дан љубави.

Кад ми истекне време, ја хоћу за себе

Та два три минута, да мислим на тебе,

Пре одласка у вечити мрак.

Хоћу златни дан, сунцем окупан.

Текст: Споменка Ковач 

Пева: Бисера Велетанлић 

Музика: Корнелије Ковач

Има нека тајна веза

...

"Драго ми је што се нисам обогатио, јер да сам тад зарадио велике паре, као свака будала бих купио нешто и то би остало у Сарајеву. Овако су ми остали само рукописи, књиге, слике... За то ме није брига, једино ми је жао Аниног пианина. Живјели смо на једанаестом спрату и тај пианино нисмо могли да унесемо у наш лифт, већ смо га убацили у онај парни. Одвезли смо се на дванаести спрат и онда сам га са пријатељем једва спустио у наш стан. Ана је била мала, спавала је и кад је угледала поклон, само је промрмљала: "Немојте ме будити', немојте ме будит'." Мислила је да сања. Недавно ми је из иностранства написала: "Понекад сањам наше ствари и једина ми је утјеха што нико неће моћи да изнесе мој пианино. Они ће се чудом чудити откуд то на једанаестом спрату. Тамо га је могла донијети само велика љубав..." Осим тих Аниних ријечи, све друго ми је бесмислено. Мој син Северин је лутао Европом пет година и лутајући је сазрио." 

Ово су речи Душка Трифуновића - књижевника, песника и телевизијског аутора. Рођен је 1933. године код Босанског Брода, умро у Новом Саду 2006. године (где се доселио 1992. године после избијања рата у Босни и Херцеговини). Око 150 његових песама је преточено у ПЕСМЕ - компонована је музика на стихове. 

Једна од таквих песама ПЕСАМА је "Има нека тајна веза".

СТРАНАЦ

(ИМА НЕКА ТАЈНА ВЕЗА)

Има нека тајна веза

За све људе закон крут,

Њоме човјек себе веже

Када бира себи пут.

Сидро које лађу чува

Да не буде бури плијен,

Тоне скупа са том лађом

Јер је оно дио ње.

Има нека тајна веза

Тајна веза за све нас.

Има нека тајна веза

Тајна веза за све нас.

Пева Жељко Бебек

Из воза - Изет Сарајлић

Гледао сам како промичу жене,

садашње и будуће,

пејзажи

и телеграфски стубови,

видео сам како се безгласно

смењују ноћ и дан.

Искочићу на некој станици,

луд од тих промена боја и линија,

и јавићу ти

да сам те на хиљадитом километру љубави

волео једнако као на првом.