ОБЕЋАО СИ МИ

Мени си обећао.
мислим, тако је било договорено
да ће све бити шарено попут гужве на неком пристаништу
у августу, на крају лета
и да ће бити вина и моета
пируета, румбе и менуета
Да ће бити лудо
попут крупне кише на ужеглом дану
попут расцопане лубенице
чије ми срце кваси лице
попут мириса мора на ветру
или попут ветра на мору
са свим оним капљицама
соли
да ће то бити рима која се воли
Поезија и ја
И, да ћу имати веће груди
„Само се опусти
и то што јеси – буди“, рекао си
И, некако је било договорено
колико могу да се сетим
да ћу стварно да летим
попут сенице
или неке друге птице.
И, да ће увек бити бисера, шкољки и корала
да ћу радити оно што волим
и понекад шта будем морала.
И спрудова на далеким обалама
на свим меридијанима
и да ће узбуђења трајати данима.
И, овог се сасвим јасно сећам
да је договор био
то се некако подразумевало
да неће бити растанака
да неће бити ни једног
ни тужног,
ни оног кукавичког, бедног
А да ћу ја, заузврат
бити већа од живота
и да ме неће бити срамота
ако сам пала, јер ја сам теби обећала
да ћу да кренем испочетка
сто пута, ма и сто осам
ако знам ко сам.
И било је још, ту, планова
биоскопа, базена, аеропланова
живота који је требало да личи на романтичну комедију
у биоскопу поред вас.
И, један сигуран, незабораван глас
лаки џемпери, кашмир
поподнева у ботаничкој башти
лишће и пужеви под нашим стопалима
као на сликама, као у машти...
И, онда одједном
Ево, ово поподне
и мало математике
због једне мале, малецке
слике
која је случајно испала из старе граматике:
Моје лице
Међу свим тим лицима, и коњима и пољским цвећем, на ливади
тако пуни наде, тако млади...
И мало , врло мало, мало горчине
из поподневне тмине
У зимски смирај
без снега
која кап сете и која трунка ега
И, да, било је аеропланова и стиснутих дланова
суза које су у реду, и осмеха у погледу
било је тепиха, распродаја, лустера,
свих чуда чуда света.
Ципела са шналама
сукоба са будалама
било је свега из супермаркета среће и бола
било је играња на столу и око стола!
А у ствари,
било је
дугих реченица
сјајних корица
акрилика
и слика
И фантастичних светова .
И цветова
у бојама латиноамеричких ара,
било је успомена са Киклада и са обала Гибралтара
мириса урми, карусела у Паризу,
И, на оном великом белом броду
било је
заносног адмирала,
и зато ти хвала.
Па ипак,
и ти и ја знамо
да сам скоро све ово сама нацртала.
И, не желим да звучим незахвално и немарно,
али Ти,
Ти
си ми обећао,
Боже,
да ће све ово бити
стварно.

Мирјана Бобић Мојсиловић

Извор: http://www.rtvbn.com

САН - Мирослав Антић

САН
(десети део) - збирка песама ХОРОСКОП

Сад ме, ваљда, разумеш. Не говорим ти ја из
ових седам година, већ ја из свих живота.
Зашто се често губимо?
Постоји старо проклетство које нас упорно
прогања. Оно овако казује:

Ништа пред нама није толико отворено као тај
широки ваздух. Па зашто нам је, онда,
од памтивека било и лакше и природније да
себи копамо пролазе кроз најтврђе, кроз
препреке, да ријемо кроз гранит и бушимо
метале, уместо благо, са осмехом, 
достојанственим ходом да прођемо кроз
празно? Безболно. И невидљиво.

Јесмо ли немоћни ми, или су немоћне наше
неизлечиве навике?

Мирослав Антић

САМОЋА - Мирослав Антић

Самоћа

Своју снагу препознаћеш по томе

Колико си у стању
Да издржиш самоћу.

Џиновске звезде самују
На ивицама свемира.
Ситне и збуњене
Сабијају се у галаксије.

Семе секвоје бира чистине
Са много сунца, урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.

Орао никад није имао потребу
Да се упозна са неким другим орлом.
Мрави су измислили народе.

Своју снагу препознаћеш по томе
Колико си у стању
Да пребродиш тренутак,
Јер тренутак је тежи
И страшнији и дужи
Од времена и вечности.

Мирослав Антић

АКО МЕ ЗАБОРАВИШ - Пабло Неруда

АКО МЕ ЗАБОРАВИШ

Хоћу да знам
једну ствар.

Знаш како је то
ако гледам
кристални месец, црвену грану
споре јесени у мом прозору,
ако дотакнем
уз ватру неопипљив пепео
или изборано тело кладе,
све ме одводи теби
као да је све што постоји,
мириси, светлост, метали
попут малих барки што плове
ка острвима твојим која ме чекају.

Е, па добро,
ако мало-помало престанеш да ме волиш
и ја ћу престати тебе да волим
мало-помало.

Ако ме одједном заборавиш
не тражи ме
јер бих те ја већ заборавио.

Ако сматраш дугим и лудим
ветар застава
што пролази кроз мој живот
и одлучиш
да ме оставиш на обали
срца у коме имам корена
запамти
да ћу тога дана,
тога часа
дићи руке
ишчупати своје корене
у потрази за другим тлом.

Али
ако сваки дан,
сваки сат,
пристанеш да ми будеш судбина
с неумољивом слашћу,
ако се свакога дана попне
један цвет до твојих усана тражећи ме
о љубави моја, о моја
у мени се сва та ватра понавља,
у мени ништа није угашено ни заборављено,
моја љубав се храни твојом љубављу, љубљена,
и све док живиш биће у твојим рукама
не напуштајући моје.

Пабло Неруда

ОВЕ НОЋИ

ОВЕ НОЋИ

Ове ноћи могу написати најтужније стихове.

Написати на пример: "Ноћ је пуна звезда,

трепере модре звезде у даљини".

Ноћни ветар кружи небом и пева.

Ове ноћи могу написати најтужније стихове.

Волео сам је, а каткад је и она мене волела.

У ноћима, као ова, држао сам је у свом наручју.

Љубио сам је, колико пута, под бескрајним небом.

Волела ме је, а каткада сам и ја њу волео.

Како да не љубим њене велике непомичне очи.

Ове ноћи могу написати најтужније стихове.

Помисао да је нема. Осећај да сам је изгубио.

Слушати бескрајну ноћ, без ње још бескрајнију.

И стих пада на душу као роса на ливаду.

Није важно што је моја љубав није могла задржати.

Ноћ је звездовита и она није могла уз мене.

И то је све. У даљини неко пева. У даљини.

Моја је душа неспокојна што ју је изгубила.

Као да је хоће приближити, мој поглед је иште.

Моје срце је иште, а она није уз мене.

Иста ноћ одева белином иста стабла.

Ми сами, они од некада, нисмо више исти.

Више је не волим, заиста, али колико сам је волио!

Мој глас је искао ветар да јој додирне ухо.

Другоме. Припашће другоме. Као пре мојих пољубаца.

Њен глас, њено сјајно тело, њене бескрајне очи.

Више је не волим, заиста, а можда је ипак волим.

Тако је кратка љубав, а тако пуст је заборав.

Ја сам је у ноћима као ова држао у свом наручју,

Моја је душа неспокојна што ју је изгубила.

Иако је ова посљедња бол коју ми она задаје,

И ови стихови посљедњи које за њу пишем.

Пабло Неруда

И да ти донесем тада душу нову...

ОБНОВА - Милан Ракић

Хоћу на једноме свечаном опелу

Да сахраним оно што прошлошћу зову.
И да ти донесем тада душу нову,
Без иједне пеге негдашње — сву белу.

И хоћу да оног часа, кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи.
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда
Док шушти топола и мирише липа
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда...

У мојој глави станујеш - Стеван Раичковић

„НЕДАВНО сам добио на жиро-рачун неколико милиона, идем улицом са пуним џепом пара и - заплакао сам се. Ништа ме није радовало, нисам имао с киме да све то поделим, да неко учествује са мном у трошењу тих пара...“

Ово је одломак писма које је Стеван Раичковић марта 1982. писао сину Милошу у Америку.

Бојана Раичковић, Стеванова супруга, умрла је 26. јуна 1979. године, а убрзо потом он је отишао у пензију, из “Просвете”. Њихов син Милош већ је раније отишао од куће, и из земље, прво у Париз, а затим у Лос Анђелес.

Размишљајући о животу, педесетчетворогодишњи песник ће писати сину:

“... Док сам читао твоје писмо имао сам осећај да се учим нечему што ја никада нисам имао. А то је та беспоштедна отвореност према најближима. Живећи са својим родитељима, братом и сестром - ја сам осећао неку сигурност породице, али сам лично у њој био изолован и затворен, непрозиран. На један други начин, али нешто слично, тако сам се осећао и касније, са Бојаном и тобом у кући. Имао сам осећање да нешто имам, то ми је стварало осећај сигурности, уточишта и разлога да се борим за обезбеђење те своје породице. Кад сам имао то, онда сам могао да лебдим, сам, са својом поезијом, кафанама и разбијеним концепцијама о животу, јер сам знао да имам где да се вратим. Такав начин живота ме је формирао те сам постао онакав какав сам. Сад све увиђам...“

У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је

Соба и мали балкон с ког пуца

Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца

Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке

Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна

Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш

У морску пену, испод сунца, гола).

Спазим те како по киши прескачеш

Барице и сва у блату до пола

Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота

Времена твог се по два пута збира:

Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира

Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш

Црне и беле ходнике за моје

Мисли: да ли бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш...

Стеван Раичковић (1928-2007)

Сенка или душа душе моје...

Сенка - Мирослав Антић
Због свега што смо најлепше хтели 

хоћу уз мене ноћас да кренеш.

Ма били светови црни,
ил бели,
ма били путеви хладни,
ил врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,
да се не бојиш ветра
и мрака,
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па са мном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да са мном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Ил цркнеш
ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели. 

Љубав: Вера Павладољска и Матија Бећковић

Песник Матија Бећковић је рођен 1939. године у Сенти. Почетком децембра 1956. године у његов живот улази плавокоса девојка, ученица петог разреда, његова прва љубав, и прва љубавна песма, и прва књига, и доживотна сапутница, и мајка његове деце. Упознаје Веру Павладољску на ваљевском корзоу, "у Карађорђевој улици, између Поште и Суда". Веру Павладољску ће оженити 1964. године и с њом добити близанке Ољу и Људмилу. (на фотографији су Вера и Матија са девојчицама)

ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА

 

Лукавица је хтела да ме надлукави

Пунио се месец у августу као локва

Испаљиване пуне дуге преко језера и глава

На радилиштима у рудницима боксита

Убеђивао сам непознате људе

У твоје име

Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору

Препелица је кљуном горе окретала

Свест је мрчала међу литицама

Гоњен точилима кршима и губом

До грла у живом блату мислио сам

Колико си ме волела

Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња                     

Гром у ланцима чамио за брдима

Молио сам за слух физичких радника

Дивио се њиховом суровом апетиту

Заклињао једног глувонемог младића

Да изговори твоје име

Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец

Под лажним именом лечи свој пепео

У мрцави међу двојницима

Док музика снег у уши убацује

Клео сам се у обе руке нарочито десну

Да те нисам волео

Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци

У кањону Таре код Колашина

Говорио истине на свим језицима

Жарио и палио да их поверује

Док је ћутала сећао сам се

Да си ми најкрупније лажи веровала

Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице

Све на свету ме на те подсећало

Хвалио сам се да си луда за мном

Цела плажа да ти се узалуд удвара

Како те терам да идеш из главе

И како нећеш

Вера Павладољска

Куло црног жара под слепим очима

Заразна звезда све и свашта сажди

Док ми се падобран није отварао

И кад сам у завичајне бездане падао

Причали су да те зовем из свег гласа

Ал нисам признавао

Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе

Да те гласно зовем да нико не чује

Био сујеверан - питао пролазнике

Како твоје лице замишљају

Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене

Па да се не окренем

Вера Павладољска

На љубавној промаји између две звезде

Невидљиви ухода има нешто против

Жеђ за ракијом је слична фантазији

У теретном камиону који јури снегу усред лета

Биле су две усне неписмених жена

По угледу на твоје

Вера Павладољска

По невремену сам ловио на руке

Међ златних меридијана у води

Описивао очи једне жене месец дана

У возовима без реда многе сапутнице у пролазу

Убедио да су ми све што имам у животу

Мислећи на тебе

Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица

Сада ме погрешно тражи око земље

Вучен тајним магнетом мог чела

Напија месец да прокаже где сам

Злоставља мора куша ваздух и подмићује

Ти ћеш ме издати

Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца

Све сијалице горе усред дана

Словослагачи су срећни док ову песму слажу

Ваздух не схвата да сам себе бомбардује

Један од влашића склон је пороцима

И једни и други ветрови те оговарају

Неколико држава тврди да си њина

Ти си на своје име љубоморна

Каблограми се у дубокој води кваре

Нико не зна где су слова твог имена

У мртвим и лажним језицима у погрешним

нагласцима

У рукопису звезда по некој самој води

Ко ће ухватити сјај самогласника

Које птица кука

Вера Павладољска

После тешке и неизлечиве болести у Београду је преминула песникова прва љубав Вера Павладољска. Сахрањена је на Новом гробљу 2. марта 1998. године. Августа идуће године Матија је говорио стихове своје нове поеме "Кад дођеш у било који град":

...

Кад дођеш у било који град

А у било који град

се долази врло касно

Кад дођеш врло касно

у било који град

Ако тај град

случајно буде Ваљево

Где сам и ја дошао

Доћи ћеш путем

којим си морао доћи

Који пре тебе није постојао

Него се с тобом родио

Да идеш својим путем

И сретнеш ону

коју мораш срести

На путу којим мораш ићи

Која је била твој живот

И пре него што си је срео

И знаш да постоји

И она и град

у који си дошао.

...

Шта то стално извлачи из сећања...

Шта то стално извлачи из сећања дан кад смо неког срели, кад смо неког пољубили, заволели. Цео живот саткан од сећања и надања. Крај нас године нечујно пролазе, понекад, ето, јави се и мисао на дан после кога неће бити дана. Својеврсну причу о дану после кога неће бити дана испричала је Споменка Ковач у песми "Златни дан".

ЗЛАТНИ ДАН

Шта то стално извлачи из сећања, златом обојен дан,

Када смо се први пут пољубили ти и ја?

Случајни сведоци наше љубави, док одкуцава сат.

Поруке на зиду пуне нежности, овај стан.

Кад ми истекне време и кренем лагано,

Још једном бих хтела да дотакнем само у мислима

Тај савршен дан, дан љубави.

Кад ми истекне време, ја хоћу за себе

Та два три минута, да мислим на тебе,

Пре одласка у вечити мрак.

Хоћу златни дан, сунцем окупан.

Зашто стално долази пре спавања, златом обојен дан.

Одбачена одећа крај кревета, ти и ја.

Зраци сунца, зној на твојим леђима и у очима сјај.

Свећа што догорева над срећнима.

Тужан крај.

Кад ми истекне време и кренем лагано,

Још једном бих хтела да дотакнем само у мислима

Тај савршен дан, дан љубави.

Кад ми истекне време, ја хоћу за себе

Та два три минута, да мислим на тебе,

Пре одласка у вечити мрак.

Хоћу златни дан, сунцем окупан.

Текст: Споменка Ковач 

Пева: Бисера Велетанлић 

Музика: Корнелије Ковач

Има нека тајна веза

...

"Драго ми је што се нисам обогатио, јер да сам тад зарадио велике паре, као свака будала бих купио нешто и то би остало у Сарајеву. Овако су ми остали само рукописи, књиге, слике... За то ме није брига, једино ми је жао Аниног пианина. Живјели смо на једанаестом спрату и тај пианино нисмо могли да унесемо у наш лифт, већ смо га убацили у онај парни. Одвезли смо се на дванаести спрат и онда сам га са пријатељем једва спустио у наш стан. Ана је била мала, спавала је и кад је угледала поклон, само је промрмљала: "Немојте ме будити', немојте ме будит'." Мислила је да сања. Недавно ми је из иностранства написала: "Понекад сањам наше ствари и једина ми је утјеха што нико неће моћи да изнесе мој пианино. Они ће се чудом чудити откуд то на једанаестом спрату. Тамо га је могла донијети само велика љубав..." Осим тих Аниних ријечи, све друго ми је бесмислено. Мој син Северин је лутао Европом пет година и лутајући је сазрио." 

Ово су речи Душка Трифуновића - књижевника, песника и телевизијског аутора. Рођен је 1933. године код Босанског Брода, умро у Новом Саду 2006. године (где се доселио 1992. године после избијања рата у Босни и Херцеговини). Око 150 његових песама је преточено у ПЕСМЕ - компонована је музика на стихове. 

Једна од таквих песама ПЕСАМА је "Има нека тајна веза".

СТРАНАЦ

(ИМА НЕКА ТАЈНА ВЕЗА)

Има нека тајна веза

За све људе закон крут,

Њоме човјек себе веже

Када бира себи пут.

Сидро које лађу чува

Да не буде бури плијен,

Тоне скупа са том лађом

Јер је оно дио ње.

Има нека тајна веза

Тајна веза за све нас.

Има нека тајна веза

Тајна веза за све нас.

Пева Жељко Бебек

Из воза - Изет Сарајлић

Гледао сам како промичу жене,

садашње и будуће,

пејзажи

и телеграфски стубови,

видео сам како се безгласно

смењују ноћ и дан.

Искочићу на некој станици,

луд од тих промена боја и линија,

и јавићу ти

да сам те на хиљадитом километру љубави

волео једнако као на првом.

Не дај се...

НЕ ДАЈ СЕ ИНЕС 

Не дај се Инес

Не дај се годинама моја Инес

Друкчијим покретима и навикама

Јер још ти је соба топла

Пријатан распоред и ријетки предмети

Имала си више укуса од мене

Твоја соба дивота

Газдарица ти је у болници

Увијек си се разликовала

По боји папира својих писама, по поклонима

Пратила ме сљедећег јутра око девет до станице

И руши се зелени аутобус тјеран јесењим вјетром

Као лист низ једну београдску падину

у вечерњем сам одијелу и опкољен погледима

Не дај се младости моја, не дај се Инес

Дуго је припремано наше познанство

И онда случајно уз врућу ракију

И са свега неколико реченица, лоше прикривена жеља

Твој је начин госпође и образи сељанке

Простакушо и племкињо моја

Па твоје груди, кревет

И моја соба објешена у зраку као наранча

Као наранчаста свјетиљка над зеленом и модром водом Загреба

Пролетерских бригада 39. код Грковић

Покисла улица од прозора даље и шум предвечерњих трамваја

Лијепи тренуци носталгије, љубави и сиромаштва

Употреба заједничке купаонице

И "Молим Вас ако ме тко тражи"

Не дај се Инес

Ево ме устајем тек да окренем плочу

Да ли је то непристојно у оваквом часу

Mozart, Requiem, Agnus Dei

Мени је ипак најдражи почетак

Располажем с још милион њежних

И безобразних података наше младости

Која нас пред властитим очима вара, и краде, и напушта

Не дај се Инес

Подери позивницу, откажи вечеру, превари мужа

Одлазећи да се почешљаш у неком бољем хотелу

Додирни ме испод стола кољеном

Генерацијо моја, љубавнице

Знам да ће још бити младости,

Али не више овакве - у просјеку 1938

Ја нећу имати с ким остати млад ако сви остарите

И та ће ми младост тешко пасти

А бит ће ипак да сте ви у праву

Јер сам сам на овој обали

Коју сте напустили и предали безвољно

А поново почиње киша,

Као што већ киши у листопаду на отоцима

Море од олова и небо од борова

Удаљени гласови који се мијешају

Глас мајке пријатеља, кћери, љубавнице, брода, брата

На брзину покупљено рубље пред кишу

И нестало је свјетла с том бјелином

Још мало шетње уз море и готово

Не дај се Инес

Аутор стихова: Арсен Дедић

Мала моја из Босанске Крупе

Тог дана, Бранко је први пут сишао из родног села Хашани у град. А онда је наишла она "као лак облачак" не слутећи да ће постати инспирација песнику за једну од најлепших љубавних песама.

МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

Било ми је дванаест година,

први пут сам сишао до града

из мог села, тихог и далеког,

кад сусретох тебе изненада.

Ех, дјечачке успомене глупе!

Мала моја из Босанске Крупе!

Јеси ли ме спазила ил’ ниси,

збуњенога сеоскога ђака,

свјетлокосог и очију плавих,

у оклопу нових опанака,

како зија у излоге скупе?

Мала моја из Босанске Крупе!

Наишла си као лак облачак,

твој ме поглед за трен обезнани,

заборавих име и очинство,

како ми се зову укућани.

Изневјерих попут сабље тупе.

Мала моја из Босанске Крупе!

Текли тако гимназијски дани,

успомена на те не оцвала,

модра Уна у прољетње ноћи

твоје ми је име шапутала.

Лебдјела си испред ђачке клупе,

мала моја из Босанске Крупе!

Брзо мину наше ђаковање,

лаган лептир са крилима златним,

ипак тебе у срцу сачувах

кроз све буре у данима ратним.

Та сјећања могу л’ да се купе,

мала моја из Босанске Крупе!

Сад је касно, већ ми коса сиједи,

гледам Уну, ћути као нијема,

залуд лутам улицама знаним,

све је пусто, тебе више нема.

Еј, године, немјерљиве, скупе!

Збогом, мала, из Босанске Крупе!

Бранко Ћопић

(Хашани- родно село Бранка Ћопића. Аутор слике: Ранко Карановић-2006.)

Сећам се једне мени драге дуге улице ...

Колико је оних којима се десио неки други град, улица и питање: Зар су бољи људи, зар сам срећнија ту ја? 

ДАЉИНЕ

Сећам се једне мени драге дуге улице

и боје неба летњег сумрака и музике пред сан.

Сећам се једне реке што је тихо шумела

и она ме је тад разумела, пред мој одлазак у свет.

Сећам се моје мајке тужне и у сузама,

и руке која је задрхтала

пред одлазак у свет.

Даљине, зар је овде лепше све ?

Зар су бољи људи, зар сам срећнија ту ја ?

Хтела бих опет свој дом

да будем ту у свету свом.

Даљине...

(пева Маја Оџаклијевска, текст: М. Туцаковић)