Шта то стално извлачи из сећања...

Шта то стално извлачи из сећања дан кад смо неког срели, кад смо неког пољубили, заволели. Цео живот саткан од сећања и надања. Крај нас године нечујно пролазе, понекад, ето, јави се и мисао на дан после кога неће бити дана. Својеврсну причу о дану после кога неће бити дана испричала је Споменка Ковач у песми "Златни дан".

ЗЛАТНИ ДАН

Шта то стално извлачи из сећања, златом обојен дан,

Када смо се први пут пољубили ти и ја?

Случајни сведоци наше љубави, док одкуцава сат.

Поруке на зиду пуне нежности, овај стан.

Кад ми истекне време и кренем лагано,

Још једном бих хтела да дотакнем само у мислима

Тај савршен дан, дан љубави.

Кад ми истекне време, ја хоћу за себе

Та два три минута, да мислим на тебе,

Пре одласка у вечити мрак.

Хоћу златни дан, сунцем окупан.

Зашто стално долази пре спавања, златом обојен дан.

Одбачена одећа крај кревета, ти и ја.

Зраци сунца, зној на твојим леђима и у очима сјај.

Свећа што догорева над срећнима.

Тужан крај.

Кад ми истекне време и кренем лагано,

Још једном бих хтела да дотакнем само у мислима

Тај савршен дан, дан љубави.

Кад ми истекне време, ја хоћу за себе

Та два три минута, да мислим на тебе,

Пре одласка у вечити мрак.

Хоћу златни дан, сунцем окупан.

Текст: Споменка Ковач 

Пева: Бисера Велетанлић 

Музика: Корнелије Ковач