Не признајем растанке и никад нећу...

РАСТАНАК 

Не признајем растанке
и никада нећу...
Сувише боли када се грубо
откине цвет
који тек ниче;

када на самом почетку приче
време затрепери и стане,
баш када бледа,
још празна зора
месечево сребро ућути;

и када замре лет поветарца
што дахом слути
уздахе нове, насмејане...

Ја желим да још с тобом гледам
како се буде златаста мора,
да с тобом дишем и да те волим
и ватром ноћи и зоре сјајем.

И зато не дам, и зато нећу,
и зато растанке не признајем.

Желим да живим твојим дахом
и да се смејем осмехом твојим,
желим да болујем твоје боли
и да страхујем твојим страхом
докле ме има,
док постојим.

Желим да сањам твоје снове
и да кроз вирове твоје реке
поново осетим прсте у коси;

да развејано семе маслачка
твој ветар носи
и сипа у шарене мисли неке,
у жуте дуге на модром тлу.

Зато не дам и зато нећу.
Зато мој одраз још вешто крије
истих осмеха тајне далеке.
Зато ћу увек бити са тобом,
у дашку мисли или у сну.

Још увек наш цвет негде ниче,
још увек наше тајне сније
и устрепталом лепотом траје
док му на лати лептири слећу.

Сви су растанци тужне приче,
зато ја растанке не признајем
и никад нећу.

Мирослав Мика Антић