ЛИШЋЕ ПАДА - Вилијам Батлер Јејтс

Лишће пада

Стигла је јесен до лишћа заљубљеног у нас

и до мишева где је жито пожњевено;

Пожутело је лишће јасена ту изнад нас

а и шумских јагода лишће проквашено.

Час љубави која вене стигао је и до нас,

и наша сетна душа уморна је, свела;

Сад растајмо се,

пре нег' доба страсти заборави нас, 

са пољупцем и сузом врх твог сетног чела.

Вилијам Батлер Јејтс

https://i.pinimg.com/564x/de/b8/ba/deb8bab31ca78e0fac672e0f1631e62b.jpg

РАСТАНАК - Сергеј Јесењин

РАСТАНАК

Вече црне обрве натуче.

Нечији коњи пред улазом стоје.

Да нисам младост пропио јуче

Да се јуче нисмо растали нас двоје.

Не шкрипи више тројко задоцнела!

Наш живот оде без трага румена.

Можда ће сутра болничка постеља

Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други

Отићи одавде исцељених груди.

Да песму кише слушам у час дуги

И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заборавићу све зле силе мрака,

Оне што ме муче док не дотуку.

Облици нежни и појаво слатка!

Памтићу заувек ту нежну руку.

Заволим ли другу, нек буде ма која,

Али и с другом, у сутону благом,

Причаћу о теби, о љубави моја,

Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна

Тек’о наш живот, ружа неувела

О главо моја, главо моја бујна...

До чега си ме ти само довела?

Сергеј Јесењин (1895-1925)

Руска тројка

https://otvet.imgsmail.ru/download/fa6349a6999e984b248f11f5ca8e0845_i-17378.jpg

Из воза - Изет Сарајлић

Гледао сам како промичу жене,

садашње и будуће,

пејзажи

и телеграфски стубови,

видео сам како се безгласно

смењују ноћ и дан.

Искочићу на некој станици,

луд од тих промена боја и линија,

и јавићу ти

да сам те на хиљадитом километру љубави

волео једнако као на првом.

Не признајем растанке и никад нећу...

РАСТАНАК 

Не признајем растанке
и никада нећу...
Сувише боли када се грубо
откине цвет
који тек ниче;

када на самом почетку приче
време затрепери и стане,
баш када бледа,
још празна зора
месечево сребро ућути;

и када замре лет поветарца
што дахом слути
уздахе нове, насмејане...

Ја желим да још с тобом гледам
како се буде златаста мора,
да с тобом дишем и да те волим
и ватром ноћи и зоре сјајем.

И зато не дам, и зато нећу,
и зато растанке не признајем.

Желим да живим твојим дахом
и да се смејем осмехом твојим,
желим да болујем твоје боли
и да страхујем твојим страхом
докле ме има,
док постојим.

Желим да сањам твоје снове
и да кроз вирове твоје реке
поново осетим прсте у коси;

да развејано семе маслачка
твој ветар носи
и сипа у шарене мисли неке,
у жуте дуге на модром тлу.

Зато не дам и зато нећу.
Зато мој одраз још вешто крије
истих осмеха тајне далеке.
Зато ћу увек бити са тобом,
у дашку мисли или у сну.

Још увек наш цвет негде ниче,
још увек наше тајне сније
и устрепталом лепотом траје
док му на лати лептири слећу.

Сви су растанци тужне приче,
зато ја растанке не признајем
и никад нећу.

Мирослав Мика Антић