Бекство из самоће
Мрак је око мене подигао куће,
у кућама не станује нико.
Машта око мене дрвеће сади,
на стабла се не наслања нико.
Једно црно псето из мога детињства
овуда њуши, њушка му се пени;
погледа у небо,
а небо је празно, као излизана псећа здела.
*
Треба се смејати овој глупој самоћи,
као каквој измишљеној животињској врсти.
Нисам зато дошао на свет,
треба дакле себи да се смејем.
Имам само једну тајну: волим да живим!
Не могу више да га штедим, јер живот ће проћи.
Нек залута сунце међ измишљено дрвеће
са оштром секиром и вриштећим циркуларом.
Потребна ми је младост
као пасош путнику;
потребне су ми ваше руке
да срушим сваку самоћу;
ваша уста, да искварену
истину у прашину пљунем –
пропашће земља ако не могу да живим
благотворно и дрско.
*
Пред очима ми пролећу путеви
као свици у ноћи –
Треба кренути на сваки пут,
на сваком путу чекају човека.
Нема смртног разлога за останак,
ал за авантуре и сусрете има –
Тополе, зелени водоскоци моји,
пљуштите у вис пролеће!
Шандор Чори
(Превео с мађарског Данило Киш)
Клод Моне - Тополе на реци Епте
1900, Национална галерија Шкотске, Единбург
