КО ЈЕ ЉУБИО ТАЈ НЕ ЉУБИ ВИШЕ - Сергеј Јесењин

Ко је љубио тај не љуби више

Ти ме не волиш и не желиш, зар
леп нисам ни мало, мала?
Не гледајући од страсти уз жар
на раме ми је твоја рука пала.

Са кежењем, млада, осећајним
ја с тобом нисам ни нежан, ни зао.
Колико си их миловала сјајних?
Ко ти је све до сад руке, усне дао?

Знам, они су прошли као сeнке, мила
не додирнувши твој огањ у снима.
На коленима многима си била,
а сада, ево, седиш на мојима.

Нека ти очи трепавица руби,
нека ти у мисли дође други неко.
Та и ја те баш јако не љубим
тонућ у нешто драго и далеко.

Ову ватру судбином очајно
не зови, веза лакоумна то је.
Као што смо се срели случајно
растаћемо се уз смешак нас двоје.

Својим путем отићи ћеш у смирај
да прокоцкаш дане и плач нови.
Нељубљене само ти не дирај,
негореле никако не зови.

У ћорсокаку с другим ћеш се наћи,
о љубави брбљајућ без свести.
Тад ћу можда у шетњу изаћи
и са тобом поново се срести.

Ближе плећа окренувши другом
и мало се погнув не мислећи
"Добро вече" рећи ћеш ми с тугом.
"Добро вече, мис." и ја ћу рећи.

И ништа неће душу да зањише.
Нит у дрхтање може да је свали.
Ко је љубио, тај не љуби више.
Изгорелог нико не запали.

Сергеј Јесењин

http://pix.com.ua/db/landscapes/misc/russian_land/m-pic024.jpg

Ти ме својом хладноћом не кушај - Сергеј Јесењин

Моја другарица М. слуша Галију. Јесен је, пада киша. Јутро уз Јесењина и Галију.

Ти ме својом хладноћом не кушај

Ти ме својом хладноћом не кушај
И не питај колико сам стар.
Жути костур постала ми душа,
То је мени од болести дар.

Некада сам у предграђу лудо
Као дете сањао у дим,
Да ћу богат и славан да будем,
Да ћу бити драг људима свим.

Баш сам богат! Да л' други и слуте...
Немам више ни цилиндар стар.
Само пластрон од панаме круте
И ципела старих имам пар.

А и славан нисам ништа мање -
Од Париза до Москве се зна,
Моје име слуша се с гнушањем
Као псовка са уличног дна.

Па и љубав... Није ли забавно?
Ти ме љубиш, а усне ко лим.
Осећање моје узре давно
И не можеш да процветаш с њим.

Но са тугом да причекам боље,
Није страшно буде л' мало сете,
Златније од твоје косе пољем
Свуд лобода плетенице плете.

Ја бих хтео сада опет тамо,
Да се навек опростим са свим,
Да не будем више славан, само
И да сањам ко дете у дим.

Ал' да сањам о другом, о новом,
Непознатом и земљи и трави,
Што се срце не да рећи словом,
За шта човек нема израз прави.

Сергеј Јесењин

Песник Сергеј Јесењин

РАСТАНАК - Сергеј Јесењин

РАСТАНАК

Вече црне обрве натуче.

Нечији коњи пред улазом стоје.

Да нисам младост пропио јуче

Да се јуче нисмо растали нас двоје.

Не шкрипи више тројко задоцнела!

Наш живот оде без трага румена.

Можда ће сутра болничка постеља

Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други

Отићи одавде исцељених груди.

Да песму кише слушам у час дуги

И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заборавићу све зле силе мрака,

Оне што ме муче док не дотуку.

Облици нежни и појаво слатка!

Памтићу заувек ту нежну руку.

Заволим ли другу, нек буде ма која,

Али и с другом, у сутону благом,

Причаћу о теби, о љубави моја,

Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна

Тек’о наш живот, ружа неувела

О главо моја, главо моја бујна...

До чега си ме ти само довела?

Сергеј Јесењин (1895-1925)

Руска тројка

https://otvet.imgsmail.ru/download/fa6349a6999e984b248f11f5ca8e0845_i-17378.jpg

ИСПОВЕСТ ХУЛИГАНА

Ко сам? Шта сам? Ја сам само сањар,

Чији поглед гасне у магли и мемли,

Живeо сам успут, ко да сањам,

Као многи други људи на тој земљи.

И тебе сад љубим по навици, дете,

Зато што сам многе љубио, болећив,

Зато успут, ко што палим цигарете,

Говорим и шапћем заљубљене речи.

„Драга моја”, „мила”, „знај, довека”

А у души вазда иста пустош зрачи;

Ако дирнеш страст у човекову бићу

Истине, без сумње, никад нећеш наћи.

Зато моја душа не зна штa је језа

Одбијених жеља, несхваћене туге.

Ти си, моја гипка, лаконога бреза,

Створена за мене и за многе друге.

Али ако тражећ неку сродну душу,

Везан против жеље, утонем у сети,

Никад нећу да те љубомором гушим,

Никад нећу тебе грдити ни клети.

Ко сам? Шта сам? Ја сам само сањар,

Чији поглед гасне у магли и мемли,

И волим те успут, ко да сањам,

Као многе друге на тој земљи.

Сергеј Јесењин (1895 - 1925)

Шаптач - Duy Huynh