Живот и времена Мајкла К
Мајкл К је чудно, добро биће, рођењем обележено. Не жели ништа, ни рат ни револуцију, ни моћ, ни новац. Мајкл К воли земљу, њиву...Обрађивати земљу и узгајати бундеве, остварење сна о срећи, слобода..
(одломак)
"Онда је стигло и вече када је прва бундева дозрела за брање. Израсла је раније и брже од осталих, у самом средишту њиве; К ју је унапред издвојио као први плод, прворођенче. кора је била мека, нож је клизнуо унутра без отпора. Месо је премда још обрубљено зеленим имало загаситонаранџасту боју. Поређавши их на решетку коју је направио од жице, ставио је кришке бундеве над угљевље које се све јасније и јасније жарило како је падао мрак. Мирис нагорелог меса дизао се у небо. Говорећи научене речи, не упућујући их више небесима него земљи на којој је клечао, К се молио: “ За све што нам се овде даје учини нас искрено благодарним.” Нагнуо се да двема жицама преврне кришке, и усред покрета осетио како му се срце прелива од захвалности. Било је тачно онако како су му описивали, као шикљање топле воде. Сада и то обављено, рекао је себи. Преостаје ми само да овде мирно проживим остатак својих дана, једући храну коју је земља изродила захваљујући мом властитом раду. Преостаје ми да негујем земљу. Принео је прву кришку устима. Испод хрскаве угљенисане коре, месо је било меко и сочно. Жвакао је и лио сузе радоснице. Најбоља, помислио је, без премца најбоља бундева коју сам у животу окусио. Први пут откад је стигао на село, храна му је пријала. Од заосталог укуса прве кришке у устима је осећао неку болну милину. Склонио је решетку са угљевља и узео још једну кришку. Зубима је, кроз покорицу, загризао меку и врелу пулпу. Овакву бундеву, помислио је, овакву бих бундеву могао да једем сваког дана док сам жив и да никад ништа друго не пожелим. А како би тек била савршена уз прстохват соли - прстохват соли, и комадић маслаца, и зрнце шећера, и мало цимета посутог одозго! Једући трећу кришку, па затим и четврту и пету, све док се смазавши пола бундеве није заситио, К се наслађивао сећањем на укус соли, маслаца, шећера, цимета, један по један."
Џ. М. Куци (Добитник Нобелове награде за књижевност 2003.)
