Ти ме својом хладноћом не кушај - Сергеј Јесењин

Моја другарица М. слуша Галију. Јесен је, пада киша. Јутро уз Јесењина и Галију.

Ти ме својом хладноћом не кушај

Ти ме својом хладноћом не кушај
И не питај колико сам стар.
Жути костур постала ми душа,
То је мени од болести дар.

Некада сам у предграђу лудо
Као дете сањао у дим,
Да ћу богат и славан да будем,
Да ћу бити драг људима свим.

Баш сам богат! Да л' други и слуте...
Немам више ни цилиндар стар.
Само пластрон од панаме круте
И ципела старих имам пар.

А и славан нисам ништа мање -
Од Париза до Москве се зна,
Моје име слуша се с гнушањем
Као псовка са уличног дна.

Па и љубав... Није ли забавно?
Ти ме љубиш, а усне ко лим.
Осећање моје узре давно
И не можеш да процветаш с њим.

Но са тугом да причекам боље,
Није страшно буде л' мало сете,
Златније од твоје косе пољем
Свуд лобода плетенице плете.

Ја бих хтео сада опет тамо,
Да се навек опростим са свим,
Да не будем више славан, само
И да сањам ко дете у дим.

Ал' да сањам о другом, о новом,
Непознатом и земљи и трави,
Што се срце не да рећи словом,
За шта човек нема израз прави.

Сергеј Јесењин

Песник Сергеј Јесењин