ГОВОРИ ТИХО - Десанка Максимовић

Саосећам у болу свих оних који су јуче изгубили своју децу, брата, сестру, родитеља... 

Нема пред ужасом. Ко је крив?

Говори тихо

Говори тихо. Дрвеће је ноћас будно, и мени је жао да чује: 

како је живот кратак и није весео.

Говори тихо. Птице ноћас близу нас певају, и мени је жао

да чују: како у гласу нечијем има суза.

Говори тихо. У ливади оближњој зрикавци се ноћас воле

радосно, и мени је жао да чују: да је љубав у срцу нечијем тужна.

Говори тихо. Небо је ноћас бескрајно танко, мени је жао

да нас чује Бог, па да му због нас тешко буде.

Десанка Максимовић

https://media.domencms01.com/images/10e89a382-910d-408e-9b2d-f02087007c78/0,108,1920,1188/676

О МАЛОМ ГРАДУ - Ненад Обрадовић

Данас (сада већ јуче) прочитах занимљиво размишљање на тему Мала средина/Мали град/Провинција. Има нечег андрићевског и селимовићевског у начину на који аутор говори о животу у малом граду. 

"Мала средина је затвор у коме се свака индивидуалност прекрива маском обичности. Мали градови немају стрпљења за другачије очи, други поглед, отворен живот, ширину духа. Скученост је друго име малог града. У његовим границама одиграва се провинцијализација духа, затварају се врата сваке отворености; поглед је замрачен, видик замагљен. Свет малог града опседа романтична митологија, никада романтична имагинација. Мала средина не познаје етику одговорности према другом, будући да све друго стапа у истост предвидивих навика. Нигде се као у малој средини не препознаје човекова потреба да влада и моћује над другим и другачијим, нигде се насиље над човеком не спроводи толико отворено и прихватљиво као у затвореној средини малог града. Одласци су зато чести, останци тешки. Једини спас је духовна имагинација која одбаченику омогућује да живи у слободи свога света. Можда никада не бих увидео трагедију малог места да једном нисам отишао, и да се једном нисам вратио. А трагедија малог места налази се у томе што постоји нада иако знаш да је све безнадежно. Никада се ништа неће променити, све је тако далеко и узалудно, сви већ све знају, ништа не праштају, процењују и омаловажавају. Идила малог места сваком човеку широког духа постаје отворена гробница, смрт пре смрти, ожиљак и непролазна туга за животом који пролази и нестаје у просечности и огорчености. Срећни су људи који никада нису доживели хладноћу малог места, силину њене мржње и мрак провинцијске ноћи."

Ненад Обрадовић

https://i.pinimg.com/564x/93/ec/b5/93ecb5d15d02bac3a3d099f76d73538c.jpg

ЧИСТИМ СВОЈ ЖИВОТ - Арсен Дедић

Чистим свој живот

Чистим свој живот,
Кроз прозор ормар стари,
Чистим свој простор
Од непотребних ствари.
 
Гдје ли сам их купио ?
Гдје сам их сакупио ?
 
Чистим свој живот,
Петком одвозе смеће,
Када се нада буди
И кад је благо вече.
 
Гдје ли сам их купио ?
Гдје сам их сакупио ?
 
Чистим свој живот од оних шупљих људи
Којима вјетар хуји кроз главе и кроз груди.
 
Гдје ли сам их купио ?
Гдје сам их сакупио ?
 
Чистим свој живот да спасим док је вријеме
Малу јутарњу њежност и горко ноћно сјеме.
 
Гдје ли сам их купио ?
Гдје сам их сакупио ?
 
Чистим свој живот
Од привидног свијета,
Од љубави без трага,
Од јефтиних предмета.
 
Гдје ли сам их купио ?
Гдје сам их сакупио ?
 
Чистим свој живот,
Ту рђа је и тмина,
И остаћу без ичег,
Ал' боља је тишина.
 
Арсен Дедић

https://www.ugaoo.com/knowledge-center/wp-content/uploads/2018/06/Suitcase-Planter2.jpg

ОБЛАЦИ - Вислава Шимборска

Облаци

Морала бих да пожурим
с описивањем облака -
по делићу секунде
престају да буду они, а почињу да бивају други.

Њихово својство -
никада се не понављати
у облицима, нијансама, позама и ређању.

Неоптерећени сећањем на било шта,
без напора се дижу изнад чињеница.

Као некакви сведоци било чега -
сместа се разгоне на све стране.

У поређењу с облацима
живот се чини утемељен,
и готово трајан и вечан.

У односу на облаке
чак и камен личи на брата,
на кога се можеш ослонити,
док су они попут далеких и ветропирастих рођака.

Нека људи, ако хоће, постоје,
а после нека редом умиру,
њих, облаке, брига за све то,
веома чудно.

Над целим Твојим
и мојим, још не целим, животом,
парадирају у раскоши као што су парадирали.

Немају обавезу да заједно с нама нестају.

Да би пловили, не морају да буду виђени.

Вислава Шимборска

https://i.pinimg.com/564x/f2/ec/7b/f2ec7bedd7b050cb0b59bca8c8ae92ab.jpg

ЧЕКАЊЕ - Милан Ракић

Чекање

Чекам у сенци једног старог дуда
да месец зађе и, скривена тамом,
по уској стази што кроз ноћ кривуда,
да сиђеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути,
и сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
а ја још чекам, - и вечно бих чек'о!

О, шта је то што мене веже сада
за једну пут, за један облик тела,
и што ми душа затрепери цела,
и сва немоћна издише и пада,
кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем
лепоте твоје, слаб, без једног даха,
као да сваког часа живот дајем,
прилазим теби пун побожног страха,

посрћем, клецам, докле ме привлаче,
ко провалија тамна и дубока,
и док се страсним преливима мраче,
твоја два црна неумитна ока...

Милан Ракић

https://kutijaljubavi.files.wordpress.com/2015/11/suzana1.jpg?w=239&h=300

ПОСЛЕДЊИ ПОКЛОН - Ајатен Мутлу

Ове године Шумарска школа Краљево обележава 120 година од првог организованог школовања кадрова на подручју града Краљева, за рад у шумарству. Тим поводом биће организована предавања у Народној библиотеци "Стефан Првовенчани" и изложба у Народном музеју града Краљева.

Ова песма је мој скромни допринос јубилеју и својеврсни апел да сачувамо наше шуме.
Свако дрво нам је драгоцено као и сваки добар човек. Једном кад их не буде биће касно.

Последњи поклон

на месту где је усамљено дрво умрло

птице лете три пута, високо горе, около наоколо

тек да понуде жалост вилама лишћа

заштити га, заштити

коначан сан овог доброг дрвета

благосиљај га умирујућим речима

са зрацима тек рођене звезде

покриј његово невино стабло

обмотај му усамљено тело

умирујућим речима

речи само и само речи

су очекиване од живих

те бескорисне речи узалудне

сада све је готово, ни ветар

ни раздрагани жамор црва у дрвећу

ни месечине у ноћи

ни проклета тама

ни живахан смех сунчеве светлости

неће миловати његову кожу

о птице вратите се, летите високо горе, около наоколо

цвилите, пустите своје сузе у његово избледело лишће

нека то буде последњи поклон живота за дрво

о птице летите високо, около наоколо, три пута још

на месту где дрво је умрло у овој радосној шуми, потпуно само

Ајатен Мутлу, турска песникиња и писац

Последње дрво - руска илустрација

ОГЛАС (седми) - Момо Капор

У причи Оглас Момо Капор тражи нека прошла времена, трага за драгим људима, мирисима детињства и младости. У седмом огласу тражи сваштару.

VII

Тражи сe сваштара; она дивна, дебела свеска купусара, коју смо некада давно звали сваштаром. Сваштара! Чудесна реч. Међу њеним корицама има Цезарових похода, левих и десних притока Сене, има неправилних глагола, сасушене јагорчевине и једначина са три непознате. У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у којe смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет пута исписана реченица: "Не ваља се китити туђим перјем!" Цртежи на маргинама, мрље од ужине, загонетке, игра подморница и потапања, разливено мастило (трагови суза), цитати и диктати, у њој је љубав... Многи од нас матурирали су само са том једном једином свеском,  сваштаром, која је лако могла да стане у леви џеп капута. Сeдели смо на њој у парку, у пролеће, када је трава још влажна. Њом смо сe гађали на великим одморима или је држали над главом уместо кишобрана, док смо још умели да трчимо на киши. Као да смо већ тада знали да живот није само један прeдмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише "Историја". Можда се тај живот, у ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у овом огласу.

Момо Капор

Момо Капор - Букет са Каленића пијаце, 2006

ОГЛАС (трећи) - Момо Капор

У причи Оглас Момо Капор у седам огласа, жеља, тражи нека друга времена, неке друге светове, неке драге људе.

Оглас - Момо Капор

III

Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу. Он се тражи.

Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.

Испод тих казаљки проживљаване су највеће трагедије седамнаестогодишњака, према којима је бродолом неке крстарице – бура у чаши воде. Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре. Испод тог истрошеног бројчаника дангубе су дангубиле, преварене веренице чекале своје срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели – колико је успех одмакао испред њих, болесни – колико им још преостаје сати, илегалци – колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци – хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци – колико ће још потрајати школски час са кога су побегли...

Свe то испод уличног часовника који сe тражи.

Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот. И он сe тражи — тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, прeклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао, и опет сe дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.

Момо Капор

https://slika.nezavisne.rs/2018/03/750x450/20180307122719_467715.jpg

ВОЛИМ ТЕ - Пол Елијар

Волим те

Волим те за све жене које нисам упознао

Волим те за сва времена у којима нисам живео

Због мириса велике пучине и мириса топла хлеба

Због снега што се топи и првих цветова

Због жедних животиња којих се човек не плаши

Волим те због вољења

Волим те због свих жена које не волим

Једино у теби ја се добро видим

Без тебе не видим ништа него широку пустош

Између некад и данас

Постојале су све те смрти што сам их

оставио за плотом

Нисам могао пробити зид свог огледала

Морао сам учити живот слово по слово

Како се заборавља

Волим те због твоје мудрости која није моја

Због здравља

Волим те унаточ свим обманама

Због тог бесмртна срца што га не задржавам

Ти мислиш да си сумња а ниси него разум

Ти си велико сунце што ми на главу седа

Кад сам сигуран у себе сама.

Пол Елијар (1895-1952)

Пол Елијар и Доминик Лор

(https://78.media.tumblr.com/tumblr_lz49fuVSb91qcl8ymo1_500.jpg)

ЖИВОТ - Милош Црњански

Живот

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,

над водама дубоким неким,

као Месец бео,

са луком танким и меким,

један мост.

И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,

земља око мене замирише преорана,

или да облаци пролете,

мало ниже,

па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити ако, једне зиме,

из врта једног завејаног

истрчи неко озебло, туђе, дете

и загрли ме.

Милош Црњански

Јан Бачур - На пролећном путу, 2006.

ВАРАЛИЦА И СМРТ- ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ

За причу Варалица и смрт из збирке Седефна ружа, Гроздана Олујић је 1994. године у САД-у добила награду на конкурсу за најбољу модерну бајку света, а у организацији Светског конгреса за уметност и културу.

Варалица и смрт

Био једном један Варалица, али какав! Сто царевина да прођеш вештијег нећеш наћи. Је ли чудо што потече прича по друмовима да би се и месец, да је мало ближи, залепио за Вараличине прсте? Да је Варалица у стању реку од извора да одвоји, из ока, а да око не примети, зеницу извуче? Брига Варалицу за приче! Од плодног поља му шири осмех, од топле погаче топлије речи. Шта је народу? Ако се ствари саме лепе за прсте, зашто их не узети?

Одлучи Варалица да буде најбољи у свом занату. Пође од града до града тражећи бољег од себе да му се у службу најми, вештину своју усаврши. Тако стиже до тринаесте царевине. Ах, како је леп Варалица. Прсти му, дуги и нежни, лице као у сребру исковано, смеђа коса пада по кадифеном оделу, а за шеширом црвен цвет. У крчму улази, осмехује се. Чује — стигао трговац, овчија руна откупљује, а кога није срео тог није ни преварио Баш таквог Варалица чека. Зар је подвиг поштеног преварити? Поче Варалица све око себе да части, а испод ока мотри трговца. Трговац већ ликује у себи. Будала је и пијаница млади богаташки син! Седне трговац до Варалице. Пију. Братиме се.

— Искварио се овај свет! Све лопов до лопова! — лупа шаком трговац по столу, уздише. — Не сме човек пару у џепу да понесе.

— Док има пријатеља и новаца ће се наћи! — просу Варалица три дуката пред себе, нека не брине трговац. Живот је овај пун мука! Зар он, до јуче срећан, ноћас не проклиње своју судбину? Разболела му се млада жена, на коцки благо изгубио, а ничег нема на продају, сем неколико стотина оваца. — затресе косом Варалица, а трговац се почеша по челу и предложи: за шест стотина златника он ће му овце откупити, спасти га од срамоте. Можда би од неког другог добио трипут више, али ко зна колико би требало да чека. Стави трговац врећицу са златницима на сто, а Варалица је благо одгурну руком. Нека, касније ће о томе, морао би оца да приупита. Али, не дâ се трговац! Није он месечево млеко пио: нека прода одмах, или никад!

— У реду! — уздахну Варалица, узе врећицу, а трговац одјури ка назначеној бачији да што пре овце отера, да не би момак на бољег платишу налетео.

А Варалица? Насмеја се на сав глас и наручи буре вина.

— Ко је гладан нека једе! — рече. — Ко жедан — нека пије! Трговац части. — јео је и пио Варалица, пило читаво село, а када је јутро освануло нестали Варалица, најлепша девојка и најватренији коњ из села. Да ветар у потеру пошљеш — стићи га не би могао! А и да стигнеш — шта вреди? У Варалице се благо не држи. Или га попије с друштвом у крчми, или разда сиротињи на друму. Узалуд му говоре старци да приштеди за црне дане! Варалица се смеје: за њега црних дана не може бити.

— Не престају да се рађају будале! — смеје се.

Досади већ и судијама да му суде. Варалица напамет зна закон, пристаје на сваку казну, али нема тог затвора из којег не умакне већ након пола дана, објашњавајући да није за њега да бадава једе царску храну.

— Ваше је да ме јурите, моје је да бежим! — каже, пун презира за подмитљиве судије и стражаре. Чему се судије љуте? Нека суде! Што тежа пресуда, то већа његова слава! — Ко зна шта би радио бог да ђаво не постоји? — шири Варалица руке, усавршава свој занат. Је ли чудо што му име и границе суседне царевине пређе? Чу о њему и млада мајка која се са Смрћу отимала о живот свога сина. 

— Када би му успело да Смрт превари!—  помисли мајка. — Да ми јединца сина спасе!— упорношћу траве ухвати се она за живот малишана, не дозвољавајући Смрти да прекине кончић тањи од паучине. Зачуди се и Смрт толикој снази, за тренутак изгуби дах, па с гневом рече:

— Мораћеш ми га дати, луда мајко! За њега нема лека, јер нема човека који би с извора живота донео гутљајчић твоме сину.

Усправи се дечакова мајка.

— Где је тај извор? — упита, а Смрт се гласно насмеја.

— Шта ћеш ми дати, ако кажем? — рече.

— Све што тражиш! — обећа жена.

Смрт никада скромна није.

— Твоју раскошну косу — рече — очи модрије од различка, сјај образа.

И, даде мајка. Није ни осетила бол, док је слушала како иза девет планина и пустиња џиновски јасен расте везујући рај с паклом. Крошња му до седмог неба допире, а корење је до срца земље спустио. Под тим корењем кључа извор живота. Ко ма и један гутљај попије — ослободиће се болести, старости и живеће све док му живот не досади. До њега још нико није дошао. А и ко би дошао може да узме један једини гутљај воде. Како да га њеном сину да? Како да превари вештице-чуварице, суру орлушину и белу змију које крај извора чувају стражу?

— Превари? — узвикну мајка, а кроз главу јој прође прича о Варалици. — Обећај да ћеш поштедети живот мог сина, и ја ћу наћи таквог човека. — прошапта мајка, а Смрт се грохотом насмеја.

— Рецимо да га нађеш шта ћеш му дати? Блага ниси ни имала. Више ни лепоте немаш. Ко би за тебе у погибељ пошао? — рече Смрт, али је мајка и не чу. Све тањи бивао је измучени дах детета. Мора му наћи лека. Слепа и без косе истрча она на улицу, стискајући сина уза се, молећи сваког кога је срела да јој Варалицу нађе.

— Само док Месец из млађака у пун не пређе имам времена. Само ће дотле Смрт чекати. Нађите га, животом вас деце кумим? Заједно с ветром дође до Варалице прича о слепој мајци.

— Ти си та која ме тражи? — стаде Варалица пред жену, а она саже главу и повери му своју страшну погодбу са Смрћу. Указа и на невоље које чекају оног ко крене ка извору живота, признаде да се само један гутљај воде животнице може узети, па заплака.

— На теби је да одлучиш. Ти си једини који би смрт могао да превари. Ако ми ти не помогнеш, ко ће? — пригрли мајка дете чији је живот смрт стезала леденом руком. — Ја немам шта да ти дам. — мајка заћута, а Варалица се замисли. Ко би пристао на подвиг при коме се ништа не добија, а живот губи? А опет? Нема тог који је Смрт — варалицу над варалицама — преварио. Жестоко замисли се Варалица.

— Па, добро! — рече напокон. — Шта ти говори да онај један гутљај, ако до њега дођем, нећу сам попити.

Сада се мајка замисли жестоко, поћута, па рече:

— Не знам, али верујем да ћеш ти спасти моје дете. — Жена заплака и погну главу, а Варалица јој стави руку на раме.

— Поћи ћу, али ти ништа не обећавам. — рече.

Остаде млада мајка да се бори за живот свог детета, пође Варалица за извор живота. Коме је било мучније? Коме теже?

Дуг и опасан је био пут. Већ му је кожа с табана почела отпадати, кад дође до ивице треће пустиње и виде орлића како из процепа узалуд покушава да се извуче, не пуштајући гласа од себе. Нешто је о сурој орлушини жена рекла. Ово је било птиче, али јаукнуло није, мада му је из повређеног крила крв текла. Сажали се Варалица над гордом птицом, извуче је из процепа, рукавом своје кошуље преви јој крило, и крене, храбрећи самога себе: »Једном се живи! Једном умире! Једном се човеку пружа прилика да чак и саму Смрт надјача!« Одагна Варалица жеђ и умор и до девете пустиње дође. У своје способности није сумњао али, кад над ужареним песком угледа високи јасен, потече му зној хладан низ кичму. А шта ако вештице не надвлада? Ако му орао искљује очи? Ако не умакне белој змији? Схвати Варалица, наједном, да се на опасне стазе упутио. Шта сада? Себи је реч задао, а од себе нема узмицања. На крају, једном се живи, једном мре! Могао је већ на робији иструнути, могла му је пустиња кости осушити. Сети се Варалица кроз шта је све прошао и би му лакше. Коначно: може се човек на перјаном јастуку угушити, од неке глупе болештине настрадати. Склони се Варалица иза стене да увреба прву стражу. Пекло је сунце, жарило, над песком је као жута ватрица јара титрала, песак у варнице претварала. Али не затвори Варалица око, нити се маче да хлад нађе. Шта је, ту је: узмака нема! Зачуди Варалицу тишина у којој се ни лепет птичјих крила, ни шум ветра није чуо. Бљештало је златно лишће на сунцу, стабло се сребром искрило, али вештицама није било ни трага, нити се чуо шум извора. »Можда је Смрт преварила жену!« — помисли Варалица и осети како у њему снага нестаје, као да вода у пусти песак тоне. Кад, наједном, зачу некакво чангрљање, нечије гневне гласове. Напреже Варалица слух и схвати: свађају се некакве женетине. Напреже очи и виде: у даљини уз котлић седе вештице и ватру потпирују, вичу, једна другој очи да извади. 

— Нема га! Зашто си га пустила да оде? — рече прва. — Не могу ја до краја света чувати његову стражу...

— Мораш! Ко би донео траве? — рече друга и принесе шаку уху да ослушне. Варалица се сав у ухо претвори, ништа не чу, али опази како са друге стране стене расте сенка неке дивовске птице. Ка небу поглед диже Варалица и уздрхта. Гле, чуда чудовита, гле јада јадовита: на птици сребрна пера, гвоздене канџе, гвозден кљун. Мајко мајчице, окрену се Варалици свет око главе. »Ово ти је, будало, крај!« помисли али га сенка орла прелете. Једва корак даље од стене стрмоглави се орлушина и рече људским гласом:

— Не грчи се, дужник сам ти! Орлић којем си помогао — мој је син. Тражи шта хоћеш!

Варалица зину од чуда. Горама и пустињама ходајући смишљао је како да превари страшну птицу, а она му помоћ нуди, туго! Опази Варалица да птица постаје нестрпљива, па брзо рече:

— Пропусти ме! Дозволи да с извора гутљајчић воде узмем! — Трже се Варалица кад виде да орлушина копа канџама стену испод себе тако да варнице искачу, али понови своју жељу. Сада се птица трже.

— Не могу да те пропустим! — рече. — Дужност ми је да будем прва стража. Једино ако ме надиграш — пропустићу те. Али, надиграти ме нећеш... — избаци орао карте испод крила, растури их кљуном по стени, па рече: — Дели први! Услов знаш: ако добијеш — пропустићу те, ако изгубиш — прогутаћу те. За сина сам ти захвалан, али ћу те, свеједно прогутати надиграм ли те. — Климну орао главом, строго крилима клепну, а Варалица му се до земље поклони и рече.

— И на овоме ти хвала. Твоје је да чуваш стражу. Моје је да заиграм страшну игру... — осмехну се Варалица у себи: у картању је он код своје куће, познаје карту с леђа, по мирису јој вредност зна.

— Почињи! — развали орлушина кљун, а Варалица се насмеја. — Не смеј се, но играј!

И, поче игра! Доби Варалица прво коло. Освоји орао друго, па Варалица победи двапут заредом, док се орлу не досади, па рече:

— Ово је последња игра! Не могу више да чекам. Слатко мирише људско месо!

И, настави се игра. Како су дрхтале Вараличине руке док је делио! Како се ширило орлово гладно око! Већ и сунце поче да седа. У један мах се Варалици учини: орао краде. Затим се у орла увуче сумња.

— Крадеш ли ти то? — упита. Варалица одмахну главом.

— Не крадем и не варам! — љутну се, а карта му под језиком не би ли га срећа посрећила да му баш та притреба. Гракну орао и окрену се да види шта га то у леђа пуцну. Варалица испљуну карту и пљесну руком: — Добио сам!

— Видим! — обори главу орлушина. — Или је срећа, или је твоја вештина тако хтела! На част ти! Мене још нико није преварио. Слушај ме пажљиво и памти: иза седме стене је вештичје легло, а оне никада не спавају. Мало их пред зору, начас превари сан, али и тада им је једно око отворено. Ако те угледају, претвориће те у камен. Погледај камење пред њиховим леглом. Видећеш да има људске очи. Само њих су им вештице оставиле. Мислиш ли да си једини који је извору пошао?

— Не мислим! — одсече Варалица. — Скрати причу. Знам да на гозбу не идем. Шта да радим када их сан превари?

— Не жури, јуначе! — залепета орао крилом тако да камење полете низ стрмину. — У смрт своју не лети! Оно што њих мучи није сан, већ несаница. Зато су ме послале да за њих натргам траве с острва у мору дебеломе. Зато су котлић припремиле. С травама ћу им срчику-дремницу помешати. Од ње се ти не би ни пробудио. Оне ће заспати на тренутак. Тај часак ти улови, тргни им мараме с глава и бежи. Отму ли их — готов си. Умакнеш ли им за сто корака, даће ти за њих све што затражиш. У тим марамама је њихова снага! — не хтеде орао да се опрашта. Био је гладан људског меса, а један добар залогај је измицао. — Сад иди! — рече. — Док не стигнеш, траве ће бити у котлу.

»Да ме не превари?« посумња Варалица али пође молећи се у себи да не изгреје Месец. Али, на западном видику Месец изађе. Убрза Варалица корак да стигне до вештичјег лога пре него што се Месец до врха неба попне. Тако и до седме стене дође, провири: вештице варе траве и полугласно певају:

Растварајте се траве, растварајте,

несан нам у сан претварајте...

Кључа вода у котлићу, бабе између себе шушкају, окрећу се.

— Мирише људска кост! — рече вештица леђима окренута Варалици, а њему се заледи крв кад угледа хрпу камења из чијих су се очију круниле сузе. — Однекуд иза мојих леђа мирише. Погледај!

— Нисам ћорава! — љутну се друга вештица. — Тамо и гледам! — гневно је мешала чорбу. — Не зановетај. Нећемо ноћас дремнути ни часка!

»Нећу ни ја!« помисли Варалица. А и како би? Јецало је камење око њега, а Месец већ свијао лук. Осети Варалица како краћају ноге под њим, али назад се није могло. Вештице би га зачас откриле, јер је ветар дувао са запада. »Сад могу само напред, па нека буде шта буде!« — вирну Варалица иза стене. Вештице су сркале чај. »Сад!« — рече Варалица самоме себи кад виде како оне као покошене падају у сан. Долете до њих, стрже им мараме с глава, поче да бежи. Али, пренуше се вештице, па за њим. Трчи Варалица брже од ветра, али дах вештица, свеједно, осећа на потиљку. Кад, наједном, као укопане стале вештице, пиште. Куну и моле да им врати мараме, али се Варалица само смеје: у његовој је руци моћ — сто корака је претрчао!

— Дај ми мараму, људска душо. Даћу ти товар сребра! — моли прва вештица, али Варалица одмахује главом.

— Дај ми мараму, људска душо! Даћу ти товар злата! — моли и она друга, али Варалица одмахује руком. »Какво злато!« мисли се. »Овде је глава у питању. Дам ли им мараме — претвориће ме у камен!« Стисну он мараме свом снагом, а већ види: не могу му ништа! Виде и вештице: Варалица зна тајну, могао би их подавити док трепнеш. Али шта ће Варалици мртве вештице?

— Шта тражиш? — питају га углас, моле.

— Да ме проведете крај беле змије, док гутљај живе воде узмем после идите куда вас ноге носе! — осмехну се Варалица. Зашто ли ћуте вештице? Зашто одречно машу главом, кажу да га не могу провести крај беле змије? Није то у њиховој моћи.

— Није ни у мојој да вам мараме вратим! — насмеја се Варалица. Али, могу да вас бацим у казан и потпалим добру ватру...

Схватају вештице да одлагања нема, па рече она старија:

— Врати нам наше мараме, открићемо ти тајну... — Вештица утиша глас и рече нешто Варалици, али је ни сетна ни ветар не чу.

— Па, добро! — рече Варалица. — Али, мараме ћу вам дати кад се вратим. Можда варате... — убрза Варалица корак, глув за клетве, свестан да мора стићи до извора пре него што зрак сунца падне на њега. Ако закасни, Златокоса која чува трећу стражу поново ће се претворити у белу змију и главе му на раменима нема! Ако, пак, прерано стигне, опет ће на змију налетети. Златокоса се у своме обличју јавља само кад се сунце и месец размењују. Завара ли је и украде ли кошуљицу — моћи ће и гутљај воде да заграби и побегне, али не пре него што кошуљицу назад баци. Која је ту хитрина потребна? Која присебност? Нико не зна, јер се нико с извора није вратио. Осети Варалица како му горњи зуби о доње ударају, а пред њим већ јасен златнога лишћа шуми. — Сад узмицања нема! — нареди себи, а ноге му дрхте. — Пропашћеш, будало! Самога си себе преварио! — трже се Варалица: змија се у девојку претварала. Занесе га за трен лепота Златокосе, на кошуљу заборави и пође ка извору. У последњи часак се трже, зграби кошуљицу, па добар гутљај воде отпи: пола под језик стави, другом половином напуни уста, па потрча назад. Зрака се сунца још није такла воде, а већ је био с друге стране зла. Ах, како би кликнуо да му у устима није било воде! Овако, с брега кошуљицу хитну, и узмаче. За трен Златокоса постаде бела змијица, сукну ка Варалици. Кад, гле, чуда: што више змија јури, све већи бива размак... Лети ли, лети Варалица: слатки му ветар у уху хуји. Тако дође и до Вештичје логе, зграби наказе, једну о другу веза, руком им показа да камење поново претворе у људе. Али, оне то нису могле без марама, а да им их да није смео: скамениле би га. Варалица зграби вештице и хитну их у пламен, њихове мараме исто тако. Букну огањ, смрад се као барјак диже у небо и у исти час орао слете пред Варалицу.

— Успело ти је, видим! — рече орао, а камење се покрену, у људе створи. Орао ни главу не окрену, узе Варалицу на крила и суну к облацима. У трен су били изнад облака. Како је пекло сунце, мајко рођена. Како звиждао ветар! »Паднем ли, ни коска неће остати од мене!« — претрну Варалица, заборављајући да му је жива вода у устима. А онда, успори се замах орлових крила. Направи орао круг и спусти се на зараван планине.

— Одавде мораш сам! — рече. — Овде моја моћ престаје! — одлете орао, оставивши Варалици перце на длану. Да није било, перца могло се Варалици учинити да је све био сан. Није имао времена да мисли: истицало је време погодбе са Смрћу. Хтеде Варалица да дочара славу која га чека, али уместо славе пред очи му је долазио лик несрећне мајке. Убрза Варалица корак. Скоро се скотрља низ планину и спази кућерак жене сав згрчен на месечини, застаде као окамењен: шта ако гаје Смрт преварила и надјачала мајку? Шта ако дете није живо? Једва је последње кораке прешао и отворио врата.

У соби је све било исто: стискала је мајка дете на груди, победнички се кезила Смрт.

— А, ту си! — рече Смрт, угледавши Варалицу. — Није успело, значи? — хтеде да га натера на пркос, не би ли га преварила да отвори уста и проспе воду, али где ћеш Варалицу преварити! Досети се Варалица, притрча и кану кап воде на дететове очи: оно прогледа, другу кап му кану на усне: насмеши се дете, трећа му груди додирну и оно поче да дише спокојно и дубоко.

— Она ће остати наказа за сва времена! — победоносно ће Смрт, али се Варалица и ту не превари. Животворну кап кану на очи младе мајке и плавом се светлошћу напуни мрачна шупљина: друга јој кап на голу главу паде: расу јој се око лица слап златне косе. Воду испод језика сам прогута и кликну, окренувши се ка Смрти:

— Шта сада?

Али, ту где је Смрт стајала зевну празнина: Смрт као да је у земљу утонула. А Варалица? Још и данас светом хода. Зар није воду живота прогутао, Смрт надјачао? Жив је, живцијат. Смеје се и вара, ако има кога да превари: силно је потомство изродио, није му лако.

Гроздана Олујић (1934-2019)

Хобитон на Новом Зеланду

Бекство из самоће - Шандор Чори

Бекство из самоће

Мрак је око мене подигао куће,

у кућама не станује нико.

Машта око мене дрвеће сади,

на стабла се не наслања нико.

Једно црно псето из мога детињства

овуда њуши, њушка му се пени;

погледа у небо,

а небо је празно, као излизана псећа здела.

*

Треба се смејати овој глупој самоћи,

као каквој измишљеној животињској врсти.

Нисам зато дошао на свет,

треба дакле себи да се смејем.

Имам само једну тајну: волим да живим!

Не могу више да га штедим, јер живот ће проћи.

Нек залута сунце међ измишљено дрвеће

са оштром секиром и вриштећим циркуларом.

Потребна ми је младост

као пасош путнику;

потребне су ми ваше руке

да срушим сваку самоћу;

ваша уста, да искварену

истину у прашину пљунем –

пропашће земља ако не могу да живим

благотворно и дрско.

*

Пред очима ми пролећу путеви

као свици у ноћи –

Треба кренути на сваки пут,

на сваком путу чекају човека.

Нема смртног разлога за останак,

ал за авантуре и сусрете има –

Тополе, зелени водоскоци моји,

пљуштите у вис пролеће!

Шандор Чори

(Превео с мађарског Данило Киш)

Клод Моне - Тополе на реци Епте
1900, Национална галерија Шкотске, Единбург

ГРМ - Војислав Илић

ГРМ

Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас – и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.

И зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.

Војислав Илић

http://s1.1zoom.me/big3/194/Winter_Painting_Art_452865.jpg

ИЗМЕЂУ ДВА СВИТАЊА

Између два свитања

Између два свитања
изгубило се још једно драго лице
и неће да се врати.

А живот?
Живот слаже варку на варку:
     све је добро,
     у реду је,
     све је добро,
     у реду је...

Аутор: РМ
(6. јула 2018. године)

Са: https://i.pinimg.com/564x/76/f2/09/76f2095ce9b6326efe7aa05006a45e78.jpg

Чаробни свет образовања брише границе - Радојка Микшин (беседа)

Дана 25. маја 2018. године у Бањи Врујци је одржано финално такмичење наставника беседничара на 14. Међународном фестивалу "Креативна чаролија". Беседила су четири беседничара. Аутор беседе је имала то задовољство да цењеном скупу каже шта је желела да каже, на начин на који је желела да каже. Било је то истинско освајање слободе. 

Чаробни свет образовања брише границе

(беседа)

Вођа Француске револуције, Робеспјер, је неком приликом рекао да тајна слободе лежи у образовању људи, док тајна тираније лежи у затупљивању људи и одржавању њиховог незнања.

Да ли је кључ слободе заиста у рукама образованих људи?

Неук човек, човек без самопоштовања и самопоуздања, сиромашан човек, обесправљен, тешко изналази снаге и начина да свој живот промени, стане тиранину за врат и ослободи се. То су кроз историју успевали само народи који су имали снажне појединце спремне да поведу обесправљене, по цену властитих живота, а слобода би по правилу трајала кратко. Често смо попут Миљковића запитани да ли ће слобода икад игде „умети да пева као што су сужњи певали о њој“.

Шта је слобода? Шта значи бити слободан? Ако смо слободни, онда смо незаробљени, неспутани, неограничени. Самим тим можемо да делујемо без забране и било какве присиле, али то не значи да смемо да угрозимо на било који начин друге, јер бисмо тако сопственом слободом произвели њену супротност испољену кроз неслободу другог бића.

Ако слобода по  Робеспјеру лежи у образовању људи, па што више образованих то више слободе, онда то значи да нам слобода није једном и заувек дата. Освајање слободе као крајњи циљ коме тежимо подразумева наше кораке, наш напор и жртву да се до ње дође. Ко би могли и морали бити истински освајачи слободе? Свакако, учитељи.

Слобода је као љубав, увек изнова хоће да јој потврдимо своју приврженост, па се тако од нас захтева да целог живота учимо, поправљамо и мењамо себе како бисмо могли да мењамо и обликујемо друге.

Ако слобода по  Робеспјеру лежи у образовању људи, па што више образованих то више слободе, онда би освајачи слободе морали бити и милиони образованих широм света, па упркос томе свакодневно нас вести подсећају да је негде опет избио рат, да је убијен још један новинар, да се десио масакр у некој школи, да су негде у нападу бомбаша самоубице страдали недужни цивили, да су нападом из ваздуха уништени споменици културе и избрисани трагови постојања неког народа. Рећи ћете да су извршиоци таквих злодела по правилу необразовани појединци. Да, али су налогодавци најчешће образовани и из самог врха власти.

Како је могуће да у свету с толико образованих људи човек страда од руке другог човека? Да ли је припадност некој нацији, вероисповест, боја коже, језик којим говоримо, разлог да се страда? Ето, питам се:  Да ли би момци из сукобљених табора на фронту имали другачији однос да су се срели негде на Хавајима, неког топлог лета испод сунцобрана,  с чашом хладног пића у руци, уз добру музику из оближњег клуба. Да ли би им била битна боја коже и нација да су у заједничкој опасности, да тоне брод на који су се сви случајно укрцали?

Може ли свет бити боље место? Свакако да може. Зашто није? Очекивани одговор је: Зато што нема довољно образованих људи да бришу границе. Не бих се сложила са овом констатацијом.

Ратове су одувек започињали краљеви, цареви, моћни државници, по правилу богати и образовани појединци. Како је то могуће? Где је грешка? Ко је крив? Крива је генетика? Родитељи и лоше кућно васпитање? Одрастање уз лоше другове, у улици „лоших момака“ или је у питању болест појединца и жеља да се униште сви који другачије мисле, говоре, имају другачију боју коже? 

Образовање које подразумева само стицање знања и вештина није довољно да се промени свет. Љубав и доброта, милосрђе, родољубље, а род нам је сваки човек, брига о очувању природе, су мера нашег постојања и опстанка. Што мање љубави и доброте међ људима, што мање милосрђа и бриге о другима, то више ратова, глади и суза. Земља одавно вапи као дављеник руку спаса, а катаклизма се кези на свакој дивљој депонији, на загађеном извору, у гладним афричким селима, у свакој свађи браће по матери.

Задатак учитеља је да образују будуће људе и како би рекао Мика Антић један уз другог у клупи седе и „исту памет уче будући мудрац и глупак, и нераздвојни су сутрашњи творац и рушилац, неко ће од њих сутра бити уважен, неко понижен, неко ће рађати децу, неко ће их убијати измишљајући ратове, неко ће бити судија, а неко оптужени“.

Рекла бих да смо ми, учитељи, на час закаснили, да је време за узбуну и корените промене најпре у нашим редовима.

Да бисмо заиста образовали будуће људе, грађане света и сами морамо бити образовани. Бити образован не значи само знати, већ имати образа. Имамо ли образа? Имамо ли снаге да из наших редова одстранимо „оне који имају карактер глисте па се извлаче из свега без ожиљка и без огреботина, од комедијаша“ како би их Данило Киш окарактерисао?

Да бисмо градили бољи свет и сами се морамо издићи изван времена, бити своји и веровати да земља може бити лепше место за живот свих људи света и волети за почетак поглед тридесет пари очију.

Такви, чиста образа, моћи ћемо свима бистроокима које виђамо сваки дан, свима нерођеним, свима будућим и далеким,  упутити речи вере и наде да свету нису потребне границе и да земља може бити лепше место за живот. Моћи ћемо им рећи да ће буду ли спремни да једни другима пруже руке и поклоне оно што се не купује новцем: разумевање, нежност, доброту и љубав, бити господари властитих живота и истински господари света у коме ће да царују ЉУДИ.

Аутор беседе:

Радојка Микшин, наставник Рачунарства и информатике
Шумарска школа Краљево

НАПОМЕНА: Текст беседе је власниство аутора 
Copyright © 2018 [Радојка Микшин]. All Rights Reserved/Сва права заштићена.

Линда Пауел - Усуди се да будеш другачији

СНИМАК БЕСЕДЕ од 25. маја 2018. године, на следећем линку: https://youtu.be/19wnaZN7myU