КРАЈ И ПОЧЕТАК - ВИСЛАВА ШИМБОРСКА

Крај и почетак

После сваког рата
неко мора да поспреми.
Какав такав ред
неће се успоставити сам.

Неко мора одгурнути рушевине
на ивице пута,
да би могла проћи
возила пуна лешева.

Неко мора утонути
у жабокречину и пепео,
федере канабеа,
крхотине стакла
и крваве крпе.

Неко мора довући греду
за подупирање зида,
неко застаклити прозор
и поставити врата на шарке.

То није фотогенично
и захтева године и године.
Све камере већ су отишле
на друга ратишта.

Мостове и станице
треба обновити.
Рукави ће бити у дроњцима
од засукивања.

Неко с метлом у руци
још се сећа како је било.
Неко слуша
климајући неоткинутом главом.
Али у њиховој близини већ ће
почети да се врзмају неки
којима ће то бити досадно.
Неко ће још временом
испод жбуна ископати
аргументе нагрижене рђом
и пренети на гомилу отпадака.

Они што су знали
о чему се овде радило,
морају уступити место онима
што знају мало.
И мање од мало.
Односно, исто што и ништа.

У трави, која је надрасла
узроке и последице,
неко мора лежати
с класом у зубима
и зевати у облаке.

Вислава Шимборска
(Пољска песникиња, добитник Нобелове награде за књижевност 1996.)

Аутор фотографије РМ

ОБЛАЦИ - Вислава Шимборска

Облаци

Морала бих да пожурим
с описивањем облака -
по делићу секунде
престају да буду они, а почињу да бивају други.

Њихово својство -
никада се не понављати
у облицима, нијансама, позама и ређању.

Неоптерећени сећањем на било шта,
без напора се дижу изнад чињеница.

Као некакви сведоци било чега -
сместа се разгоне на све стране.

У поређењу с облацима
живот се чини утемељен,
и готово трајан и вечан.

У односу на облаке
чак и камен личи на брата,
на кога се можеш ослонити,
док су они попут далеких и ветропирастих рођака.

Нека људи, ако хоће, постоје,
а после нека редом умиру,
њих, облаке, брига за све то,
веома чудно.

Над целим Твојим
и мојим, још не целим, животом,
парадирају у раскоши као што су парадирали.

Немају обавезу да заједно с нама нестају.

Да би пловили, не морају да буду виђени.

Вислава Шимборска

https://i.pinimg.com/564x/f2/ec/7b/f2ec7bedd7b050cb0b59bca8c8ae92ab.jpg

НИШТА ДВАПУТ - Вислава Шимборска

Ништа двапут

Двапут се ништа не догађа
нити ће се догодити. Због тога
неувежбани смо се родили
и нерутински помрећемо.

Макар ученици
најглупљи у школи света били,
ниједну зиму ни лето
нећемо понављати.

Ниједан дан се неће поновити,
две сличне ноћи не постоје,
ни два иста пољупца,
ни два једнака погледа у очи.

Јуче, када име твоје
неко крај мене гласно изговори,
би ми као да ружа
кроз отворен прозор паде.

Данас, када смо заједно,
окренула сам лице ка зиду.
Ружа? Како изгледа ружа?
Да ли је то цвет? А можда је камен?

Због чега се, трену црни,
с непотребном зебњом мешаш?
Постојиш - према томе мораш проћи.
Проћи - према томе то је лепо.

Насмејани, загрљени,
покушавамо склад да нађемо,
иако се као две капи чисте воде 
разликујемо.

Вислава Шимборска

https://i.pinimg.com/564x/aa/88/a0/aa88a069b024151d598d326de83f770f.jpg?b=

УЉУДНОСТ СЛЕПИХ - Вислава Шимборска

Данас је 2. април, Светски дан особа с аутизмом. Кажу да само у Европи има око пет милиона особа с аутизмом, што је 0,6% укупног становништва. Подржимо родитеље деце с аутизмом у њиховој борби за стварање услова за нормалан живот њихове деце. 
Покажимо више емпатије према другачијима, јер они нису бирали да буду другачији.

Уљудност слепих

Песник чита стихове слепима.
Није претпоставио да ће то бити тако тешко.
Дрхти му глас.
Дрхте му руке.

Осећа да је свака реченица
овом приликом стављена на пробу таме.
Да ће морати сама да се сналази,
без светлости и боја.

Опасна авантура
за звезде у његовим стиховима,
за зоре, дуге, облаке, неоне, Месец,
за рибе испод воде, до тог времена сребрне,
и за јастреба који тако тихо, тако високо лети небом.

Чита – јер је прекасно да не чита –
о дечаку у жутој јакни на зеленој ливади,
о црвеним, пребројивим крововима у долини,
о покретним бројевима на мајицама играча
и о незнанки међу одшкринутим вратима.

Хтео би да прећути – иако је то немогуће –
све свеце на стропу катедрале,
опроштајни гест с прозора вагона,
стакло микроскопа и зрачак у прстену
и екране и огледала и албум с ликовима.

Међутим, велика је уљудност слепих,
велика је увиђавност и великодушност.
Слушају, смешкају се и пљескају.

Неко од њих чак прилази
с књигом отвореном наопачке
молећи за аутограм који неће видети.

Вислава Шимборска

https://i.pinimg.com/564x/7f/70/c2/7f70c220a68624a85e983af09c3959b3.jpg

ВЕРМЕР - Вислава Шимборска

Вермер

Све док она жена у Краљевском музеју

у насликаној тишини и усредсређености

из дана у дан сипа

млеко из бокала у чинију,

свет не заслужује

смак света.

Вислава Шимборска

Јоханес Вермер - Млекарица, 1658.

(Краљевски музеј Амстердам)

ПОД ИСТОМ ЗВЕЗДОМ - Вислава Шимборска

ПОД ИСТОМ ЗВЕЗДОМ

Опрости, случају, што те називам судбином.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек' се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек' ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са мануетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.
Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.
Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.

Вислава Шимборска

https://i.pinimg.com/564x/db/01/ed/db01edf2ca7bb506d60b03ef4bcb4b09.jpg

ЖЕЛЕЗНИЧКА СТАНИЦА

Мој недолазак у град Н.,
био је тачан.

Био си обавештен
непослатим писмом.

Успео си да не стигнеш
у предвиђено време.

Воз је стигао на трећи перон.
Сишло је много људи.

У гомили према излазу
одлазило је
одсуство моје личности.

Неколико жена ме је
брзо заменило
у тој журби.

Једној је притрчао неко,
мени непознат,
али она га је
одмах препознала.

Обоје су изменили,
не наш пољубац.
За то време нестао је
мој кофер.

Железничка станица
у граду Н.,
добро је положила испит
из објективног постојања.

Целина је стајала
на свом месту,
а детаљи су се кретали
по обележеним колосецима.

Догодио се чак
и договорени сусрет.

Сусрет ван домета
наше присутности.

У изгубљеном рају
вероватноће.

Негде другде.

Како ове мале речи звоне.

Вислава Шимборска

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/56/38/c0/5638c026bc63ac750a4361f90aaa29e3.jpg

ОПОМЕНА - Вислава Шимборска

Вислава Шимборска је била пољска песникиња, есејиста и преводилац. Добила је Нобелову награду за књижевност 1996. године. 

ОПОМЕНА

Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир који не иде а и не стоји ми,
трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске
ципеле.
И причати како немам пара ни за хлеб.

Кад се уморим сешћу на ивичњак,
сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати
алармну дугмад.

Вући штап уз гелендере
надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.

Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
гомилаћу пера, оловке и друге тричарије
И почети да пљујем.

А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне
Плаћати на време кирију и не псовати на улици
Пружати добар пример деци
позивати пријатеље на вечеру и читати новине.

А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају не буду изненађени
Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам.

Вислава Шимборска‎ (1923-2012)

http://www.canvaz.com/h/Holsoe-Carl/A%20Lady%20Playing%20The%20Piano.jpg