ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА - Иван В. Лалић

Шапат Јована Дамаскина

Опрости, мајко света, опрости 

Што скрушено се обраћам у бдењу, 

Што утук свеукупној мојој злости 

У продуженом тражим магновењу 

Те једне ноћи која светлост зрачи 

Из моје сенке, из најгушћег мрака — 

Јер све што хоће мрак да обезначи 

Постане светлост у знаку твог знака; 

Опрости, мајко, што приземну беду 

Доводим грешно у присмотру твоју; 

Знам да сам овде тек један у следу 

И да ми глас је зуј пчела у роју, 

Ал' зато слутим да смисао роја 

Зависи и од заблуделе пчеле — 

Целине што се бесконачно деле 

Да суштост чине недељивог броја. 

Опрости ми то шаптање у тмини, 

У созерцању таштине, што иште 

Насушно чудо које светлост чини 

Кад усред мрака ствара уточиште; 

Опрости, али боли ова шака 

У зглобу пререзана, ови прсти 

Којима дробим хлеб, којима се крстим; 

Опрости ми што крварим из мрака. 

Опрости ми, и учини да срасте 

Са својом кошћу кост, са стаблом грана; 

У сребро ћу да скујем своје красте, 

Да слава твоја буде моја рана; 

Опрости преступ моје пролазности 

Која се чуду као правди нада, 

Опрости мојој кости, мојој злости, 

Али учини чудо. Овде. Сада.

Иван В. Лалић /18. фебруар 1992./

*ЈОВАН ДАМАСКИН (грч: Ιωάννης Δαμασκηνός) - свети (око 675-749), знаменити богослов, један од највећих Црквених песника, одлучни заштитник иконопоштовања, независности Црквe и Православља уопште.

https://www.manastirklisina.com/wp-content/uploads/2016/01/Molitva-300x214.jpg

ПОД ИСТОМ ЗВЕЗДОМ - Вислава Шимборска

ПОД ИСТОМ ЗВЕЗДОМ

Опрости, случају, што те називам судбином.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек' се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек' ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са мануетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.
Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.
Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.

Вислава Шимборска

https://i.pinimg.com/564x/db/01/ed/db01edf2ca7bb506d60b03ef4bcb4b09.jpg