ЧЕЖЊА - Милан Ракић

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,
у светлости скромној кандила и свећа,
у чистоти душе моје, некад јадне,
читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
у тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,
ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
дуго мртво поље на коме мирише
кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами...
- Пролиће се тада, као бујне кише,
стидљиви шапати у блаженој тами,
и речи из којих пролеће мирише...

Милан Ракић

https://i.pinimg.com/564x/86/c4/5d/86c45d83626c558954aedd20500d2fd4.jpg

НИШТА ДВАПУТ - Вислава Шимборска

Ништа двапут

Двапут се ништа не догађа
нити ће се догодити. Због тога
неувежбани смо се родили
и нерутински помрећемо.

Макар ученици
најглупљи у школи света били,
ниједну зиму ни лето
нећемо понављати.

Ниједан дан се неће поновити,
две сличне ноћи не постоје,
ни два иста пољупца,
ни два једнака погледа у очи.

Јуче, када име твоје
неко крај мене гласно изговори,
би ми као да ружа
кроз отворен прозор паде.

Данас, када смо заједно,
окренула сам лице ка зиду.
Ружа? Како изгледа ружа?
Да ли је то цвет? А можда је камен?

Због чега се, трену црни,
с непотребном зебњом мешаш?
Постојиш - према томе мораш проћи.
Проћи - према томе то је лепо.

Насмејани, загрљени,
покушавамо склад да нађемо,
иако се као две капи чисте воде 
разликујемо.

Вислава Шимборска

https://i.pinimg.com/564x/aa/88/a0/aa88a069b024151d598d326de83f770f.jpg?b=