ПРОЛЕЋЕ - Михаил Љермонтов

Пролеће

Кад пролећем разбијени лед

Узбурканом реком плови,

Пољем се простре недоглед:

Црне земље голи сводови.

Магла полегне, облацима

Притисне поље неорано,

Злу тугу засеје сновима

У моје срце младо узбуркано.

Гледам, природа је све млађа,

Али млађа је једино она

И кô лани спокојна, пламена.

Сваког пролећа она се рађа,

Души дâ мир или неспокој,

А у свему нашу љубав к њој.

(1830)

Михаил Јурјевич Љермонтов (1814-1841)

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

У Гружи, 16. марта 2025.

ЧЕЖЊА - Милан Ракић

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,
у светлости скромној кандила и свећа,
у чистоти душе моје, некад јадне,
читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
у тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,
ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
дуго мртво поље на коме мирише
кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами...
- Пролиће се тада, као бујне кише,
стидљиви шапати у блаженој тами,
и речи из којих пролеће мирише...

Милан Ракић

https://i.pinimg.com/564x/86/c4/5d/86c45d83626c558954aedd20500d2fd4.jpg

ИСТОРИЈА ТРАВЕ - Мирослав Валек

Историја траве

/Олдржиху Микулашку/

То бисте радо видели,

тај фосфор!

Ову ливаду, што светли као сат

у часу кад показује пролеће.

Још има меке листове,

болеће је мишићи,

и већ обронком промине њен кабриолет зелени,

о, акцелерација трава!

И хлорофил!

И пролећно клијање!

И двеста хиљада других лудости!

Од тога вас неће заболети глава

и трава у друго коло већ улази –

запевај нешто весело,

запевај, али брзо!

Као јелени преплашени

старимо наочиглед траве.

А то више нису тркачка кола,

грмљавина пролетњих мотора,

дивљање трибина!

Ово су само јадна кола с пивом,

из којих бацају

зелену флашу са пеном у грлићу,

ждрепце,

скакавце,

који имитирају кас.

Један-два,

увис колена,

певати!

И тако је човек доживео хиљаду година.

Морао је само да трчи,

да претиче, с пеном у грлу,

нико га није

питао “зашто?” и “куд?”

А ко је траву питао, зашто расте, и куд?

Ко је за њен унутрашњи живот питао?

Ко је барем стабалце траве превео

на говор људски?

Ништа, само огањ и киша.

И трава ради:

над ходницима кртица,

над гробом,

над гробом,

слуша нарицање мора,

шум изнад аорте,

мења

пожар сунца,

бунцање воде,

мења

мртве ствари у живе,

сама у себи пати,

свему тражи прави облик.

Написана је:

историја рата,

историја фудбала и филателије.

Историју траве нико није написао.

Са гледишта траве то је безначајно.

Њена је историја дуга и непрекидна.

У њој возе експресни возови

и освајачи гризу коњску гриву.

Залази у њу глава златокоса,

многи је петлић крестицу у њој изгубио.

О, она познаје звезде скитнице!

Трава зна иза чега остаје крв.

Чува у памћењу све летње љубави,

прељубе,

и зверска убиства.

Али, стрпљива је трава,

и осетљива.

Све сакрије трава.

Ћути.

Не гледајте на њу с висока.

Зна трава од чега мртве боли зуб,

зна трава све о смрти и животу.

Има трава тачан списак нада и суза.

Прорачунала је ваш коначни облик,

подвукла га зеленим

и сад чека.

Једном ћу све да схватим,

открићу једном скривене везе ствари.

Дођи,

изаћи ћемо у мрак,

да порођајне слушамо болове траве,

укочен грч коренчића,

прасак ћелија,

сокова врење.

Све већ разумем,

као да сам трава.

Стави руку на раме ноћи,

добро чуј шта ти кажем:

Ништа, само огањ и киша.

Мирослав Валек

(Превод: Франтишек Липка, Љубомир Симовић)

Са: https://i.pinimg.com/564x/b7/30/a1/b730a1e0961b20f7a670f0d4e9dee942.jpg?b=t

Бекство из самоће - Шандор Чори

Бекство из самоће

Мрак је око мене подигао куће,

у кућама не станује нико.

Машта око мене дрвеће сади,

на стабла се не наслања нико.

Једно црно псето из мога детињства

овуда њуши, њушка му се пени;

погледа у небо,

а небо је празно, као излизана псећа здела.

*

Треба се смејати овој глупој самоћи,

као каквој измишљеној животињској врсти.

Нисам зато дошао на свет,

треба дакле себи да се смејем.

Имам само једну тајну: волим да живим!

Не могу више да га штедим, јер живот ће проћи.

Нек залута сунце међ измишљено дрвеће

са оштром секиром и вриштећим циркуларом.

Потребна ми је младост

као пасош путнику;

потребне су ми ваше руке

да срушим сваку самоћу;

ваша уста, да искварену

истину у прашину пљунем –

пропашће земља ако не могу да живим

благотворно и дрско.

*

Пред очима ми пролећу путеви

као свици у ноћи –

Треба кренути на сваки пут,

на сваком путу чекају човека.

Нема смртног разлога за останак,

ал за авантуре и сусрете има –

Тополе, зелени водоскоци моји,

пљуштите у вис пролеће!

Шандор Чори

(Превео с мађарског Данило Киш)

Клод Моне - Тополе на реци Епте
1900, Национална галерија Шкотске, Единбург

САМО ЈЕ САН СТВАРНОСТ - Тин Ујевић

Само је сан стварност

Само је сан стварност

Ту нема ни јуче, ни данас,  ни сутра...

Преостаје само нада и очекивање.

Збивања су у машти, а мисли су снови о сновима.

Повијест је низ халуцинација, човјечанство живи у опсјенама,

а погиба са лажи на уснама.

Када умрем, хтио бих да моје име припадне

не једној улици ни некој звијезди,

но радије једној лијепој, великој, миришљавој ружи.

За мном да заплачу Марије, али само лијепе

и да се скупе есенције пролију у љубавно

изгарање над ломачом тијела.

Да смрт моја не дошавши прерано ни прекасно

буде мотив за дубљу, свечану музику енергије

која прочишћује.

Јер патња мора да је заслужила

једну вјечиту љепоту.

И све ове ријечи једном насумце бачене у вјетар,

да се врате други пут, с дубљим сталнијим

звуком и чишћим значењем,

да се догоди сазнање прољећа.

Тин Ујевић (1891-1955)

https://i.pinimg.com/564x/7b/d7/a5/7bd7a59a26c7437bee618181782bd02d.jpg

ПРОЛЕЋЕ

ПРОЛЕЋЕ

Сунце се, ено,

као вретено

над градом врти

и главом клима.

Све је у мени

данас шарено.

И у теби је

можда шарено.

Била је зима.

Прошла је зима.

Ту негде, близу,

aл’ не знам где је,

ветар се топли

врти и смеје,

чупка нам косу

и крошње њише.

Биле су кише.

Прошле су кише.

Сад сунце, ено,

као вретено

испреда градом

нешто шарено

и - мирише.

Реци ми зашто

с тобом у ходу

одједном данас

говорим тише

и зашто мисли

некуд оду,

па само трепћем

и ништа више?

Кад испод липа

сенке се руше,

зашто сам тако

одједном смушен,

па кад те кући

из школе пратим,

све не бих хтео

да се вратим,

већ дуго стојим

и дуго ћутим

под ветром топлим

и сунцем жутим,

а у главу ми

небо стало

и још мало.

Чега мало?

Свега помало!

Ако се сетим,

ја ћу ти рећи

и - утећи.

Мирослав Антић

Пролеће 1978.

Сећам се... Било је то пролећа 1978. године, у граду у који ко зна кад ћу опет отићи... Допутовале смо и у неком хотелу тог поподнева училе стихове за сутрашње такмичење „рецитатора“: "Узалуд је будим" и "Мала кавана". Било је лако да се за једно поподне науче напамет драги стихови... И данас, много година касније, сећам се стихова које је говорила Аида... Где је она сада, ко зна?

МАЛА КАВАНА - Добриша Цесарић

Мала кавана. Треперење сунца
И стол у куту за двоје -
Па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
Драго, једино моје?!

Мјесеце љубав је у мени расла,
Ал ником то не хтједох рећи.
Био сам сам, испијен од чежња,
А тако близу срећи.

Да л' мого сам слутити овога јутра,
Блијед још од пробдите ноћи,
Да ћу ти меко шаптати ријечи,
Сањане у самоћи?

И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
У ризници срца да злати,
Наић на руку топлу и спремну
Да стисак ми дршћући врати?