Сећам се... Било је то пролећа 1978. године, у граду у који ко зна кад ћу опет отићи... Допутовале смо и у неком хотелу тог поподнева училе стихове за сутрашње такмичење „рецитатора“: "Узалуд је будим" и "Мала кавана". Било је лако да се за једно поподне науче напамет драги стихови... И данас, много година касније, сећам се стихова које је говорила Аида... Где је она сада, ко зна?
МАЛА КАВАНА - Добриша Цесарић
Мала кавана. Треперење сунца
И стол у куту за двоје -
Па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
Драго, једино моје?!
Мјесеце љубав је у мени расла,
Ал ником то не хтједох рећи.
Био сам сам, испијен од чежња,
А тако близу срећи.
Да л' мого сам слутити овога јутра,
Блијед још од пробдите ноћи,
Да ћу ти меко шаптати ријечи,
Сањане у самоћи?
И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
У ризници срца да злати,
Наић на руку топлу и спремну
Да стисак ми дршћући врати?
МАЛА КАВАНА - Добриша Цесарић
Мала кавана. Треперење сунца
И стол у куту за двоје -
Па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
Драго, једино моје?!
Мјесеце љубав је у мени расла,
Ал ником то не хтједох рећи.
Био сам сам, испијен од чежња,
А тако близу срећи.
Да л' мого сам слутити овога јутра,
Блијед још од пробдите ноћи,
Да ћу ти меко шаптати ријечи,
Сањане у самоћи?
И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
У ризници срца да злати,
Наић на руку топлу и спремну
Да стисак ми дршћући врати?
