За причу Варалица и смрт из
збирке Седефна ружа, Гроздана Олујић је 1994. године у САД-у добила награду на
конкурсу за најбољу модерну бајку света, а у организацији Светског конгреса за
уметност и културу.
Варалица и смрт
Био једном један Варалица,
али какав! Сто царевина да прођеш вештијег нећеш наћи. Је ли чудо што потече
прича по друмовима да би се и месец, да је мало ближи, залепио за Вараличине
прсте? Да је Варалица у стању реку од извора да одвоји, из ока, а да око не
примети, зеницу извуче? Брига Варалицу за приче! Од плодног поља му шири осмех,
од топле погаче топлије речи. Шта је народу? Ако се ствари саме лепе за прсте,
зашто их не узети?
Одлучи Варалица да буде
најбољи у свом занату. Пође од града до града тражећи бољег од себе да му се у
службу најми, вештину своју усаврши. Тако стиже до тринаесте царевине. Ах, како
је леп Варалица. Прсти му, дуги и нежни, лице као у сребру исковано, смеђа коса
пада по кадифеном оделу, а за шеширом црвен цвет. У крчму улази, осмехује се.
Чује — стигао трговац, овчија руна откупљује, а кога није срео тог није ни
преварио Баш таквог Варалица чека. Зар је подвиг поштеног преварити? Поче
Варалица све око себе да части, а испод ока мотри трговца. Трговац већ ликује у
себи. Будала је и пијаница млади богаташки син! Седне трговац до Варалице.
Пију. Братиме се.
— Искварио се овај свет! Све
лопов до лопова! — лупа шаком трговац по столу, уздише. — Не сме човек пару у
џепу да понесе.
— Док има пријатеља и новаца
ће се наћи! — просу Варалица три дуката пред себе, нека не брине трговац. Живот је овај пун мука! Зар он, до јуче срећан, ноћас не проклиње своју
судбину? Разболела му се млада жена, на коцки благо изгубио, а ничег нема на
продају, сем неколико стотина оваца. — затресе косом Варалица, а трговац се
почеша по челу и предложи: за шест стотина златника он ће му овце откупити,
спасти га од срамоте. Можда би од неког другог добио трипут више, али ко зна
колико би требало да чека. Стави трговац врећицу са златницима на сто, а
Варалица је благо одгурну руком. Нека, касније ће о томе, морао би оца да
приупита. Али, не дâ се трговац! Није он месечево млеко пио: нека прода
одмах, или никад!
— У реду! — уздахну
Варалица, узе врећицу, а трговац одјури ка назначеној бачији да што пре овце
отера, да не би момак на бољег платишу налетео.
А Варалица? Насмеја се на
сав глас и наручи буре вина.
— Ко је гладан нека једе! —
рече. — Ко жедан — нека пије! Трговац части. — јео је и пио Варалица, пило
читаво село, а када је јутро освануло нестали Варалица, најлепша девојка и
најватренији коњ из села. Да ветар у потеру пошљеш — стићи га не би могао! А и
да стигнеш — шта вреди? У Варалице се благо не држи. Или га попије с друштвом у
крчми, или разда сиротињи на друму. Узалуд му говоре старци да приштеди за црне
дане! Варалица се смеје: за њега црних дана не може бити.
— Не престају да се рађају
будале! — смеје се.
Досади већ и судијама да му
суде. Варалица напамет зна закон, пристаје на сваку казну, али нема тог затвора
из којег не умакне већ након пола дана, објашњавајући да није за њега да бадава
једе царску храну.
— Ваше је да ме јурите, моје
је да бежим! — каже, пун презира за подмитљиве судије и стражаре. Чему се
судије љуте? Нека суде! Што тежа пресуда, то већа његова слава! — Ко зна шта би
радио бог да ђаво не постоји? — шири Варалица руке, усавршава свој занат. Је ли
чудо што му име и границе суседне царевине пређе? Чу о њему и млада мајка која
се са Смрћу отимала о живот свога сина.
— Када би му успело да Смрт превари!— помисли мајка. — Да ми јединца сина спасе!— упорношћу траве ухвати се она за
живот малишана, не дозвољавајући Смрти да прекине кончић тањи од паучине.
Зачуди се и Смрт толикој снази, за тренутак изгуби дах, па с гневом рече:
— Мораћеш ми га дати, луда
мајко! За њега нема лека, јер нема човека који би с извора живота донео гутљајчић твоме сину.
Усправи се дечакова мајка.
— Где је тај извор? — упита,
а Смрт се гласно насмеја.
— Шта ћеш ми дати, ако
кажем? — рече.
— Све што тражиш! — обећа
жена.
Смрт никада скромна није.
— Твоју раскошну косу — рече
— очи модрије од различка, сјај образа.
И, даде мајка. Није ни
осетила бол, док је слушала како иза девет планина и пустиња џиновски јасен
расте везујући рај с паклом. Крошња му до седмог неба допире, а корење је до
срца земље спустио. Под тим корењем кључа извор живота. Ко ма и један гутљај
попије — ослободиће се болести, старости и живеће све док му живот не досади.
До њега још нико није дошао. А и ко би дошао може да узме један једини гутљај
воде. Како да га њеном сину да? Како да превари вештице-чуварице, суру орлушину
и белу змију које крај извора чувају стражу?
— Превари? — узвикну мајка,
а кроз главу јој прође прича о Варалици. — Обећај да ћеш поштедети живот мог
сина, и ја ћу наћи таквог човека. — прошапта мајка, а Смрт се грохотом
насмеја.
— Рецимо да га нађеш шта ћеш
му дати? Блага ниси ни имала. Више ни лепоте немаш. Ко би за тебе у погибељ
пошао? — рече Смрт, али је мајка и не чу. Све тањи бивао је измучени дах
детета. Мора му наћи лека. Слепа и без косе истрча она на улицу, стискајући
сина уза се, молећи сваког кога је срела да јој Варалицу нађе.
— Само док Месец из млађака
у пун не пређе имам времена. Само ће дотле Смрт чекати. Нађите га, животом вас
деце кумим? Заједно с ветром дође до Варалице прича о слепој мајци.
— Ти си та која ме тражи? —
стаде Варалица пред жену, а она саже главу и повери му своју страшну погодбу са
Смрћу. Указа и на невоље које чекају оног ко крене ка извору живота, признаде
да се само један гутљај воде животнице може узети, па заплака.
— На теби је да одлучиш. Ти
си једини који би смрт могао да превари. Ако ми ти не помогнеш, ко ће? —
пригрли мајка дете чији је живот смрт стезала леденом руком. — Ја немам шта да
ти дам. — мајка заћута, а Варалица се замисли. Ко би пристао на подвиг при
коме се ништа не добија, а живот губи? А опет? Нема тог који је Смрт — варалицу
над варалицама — преварио. Жестоко замисли се Варалица.
— Па, добро! — рече напокон.
— Шта ти говори да онај један гутљај, ако до њега дођем, нећу сам попити.
Сада се мајка замисли
жестоко, поћута, па рече:
— Не знам, али верујем да
ћеш ти спасти моје дете. — Жена заплака и погну главу, а Варалица јој стави
руку на раме.
— Поћи ћу, али ти ништа не
обећавам. — рече.
Остаде млада мајка да се
бори за живот свог детета, пође Варалица за извор живота. Коме је било мучније?
Коме теже?
Дуг и опасан је био пут. Већ му је кожа с табана почела отпадати, кад дође до ивице
треће пустиње и виде орлића како из процепа узалуд покушава да се извуче, не
пуштајући гласа од себе. Нешто је о сурој орлушини жена рекла. Ово је било птиче,
али јаукнуло није, мада му је из повређеног крила крв текла. Сажали се Варалица над
гордом птицом, извуче је из процепа, рукавом своје кошуље преви јој крило, и крене,
храбрећи самога себе: »Једном се живи! Једном умире! Једном се човеку пружа
прилика да чак и саму Смрт надјача!«
Одагна Варалица жеђ и умор и до девете пустиње дође. У своје способности није
сумњао али, кад над ужареним песком угледа високи јасен, потече му зној хладан низ
кичму. А шта ако вештице не надвлада? Ако му орао искљује очи? Ако не умакне белој
змији? Схвати Варалица, наједном, да се на опасне стазе упутио. Шта сада? Себи је
реч задао, а од себе нема узмицања. На крају, једном се живи, једном мре! Могао је
већ на робији иструнути, могла му је пустиња кости осушити. Сети се Варалица кроз
шта је све прошао и би му лакше. Коначно: може се човек на перјаном јастуку
угушити, од неке глупе болештине настрадати. Склони се Варалица иза стене да
увреба прву стражу.
Пекло је сунце, жарило, над песком је као жута ватрица јара титрала, песак у варнице
претварала. Али не затвори Варалица око, нити се маче да хлад нађе. Шта је, ту је:
узмака нема! Зачуди Варалицу тишина у којој се ни лепет птичјих крила, ни шум
ветра није чуо. Бљештало је златно лишће на сунцу, стабло се сребром искрило, али
вештицама није било ни трага, нити се чуо шум извора. »Можда је Смрт преварила
жену!« — помисли Варалица и осети како у њему снага нестаје, као да вода у пусти
песак тоне. Кад, наједном, зачу некакво чангрљање, нечије гневне гласове. Напреже
Варалица слух и схвати: свађају се некакве женетине. Напреже очи и виде: у даљини
уз котлић седе вештице и ватру потпирују, вичу, једна другој очи да извади.
— Нема га! Зашто си га
пустила да оде? — рече прва. — Не могу ја до краја света чувати његову стражу...
— Мораш! Ко би донео траве?
— рече друга и принесе шаку уху да ослушне. Варалица се сав у ухо претвори,
ништа не чу, али опази како са друге стране стене расте сенка неке дивовске
птице. Ка небу поглед диже Варалица и уздрхта. Гле, чуда чудовита, гле јада
јадовита: на птици сребрна пера, гвоздене канџе, гвозден кљун. Мајко мајчице,
окрену се Варалици свет око главе. »Ово ти је, будало, крај!« помисли али га
сенка орла прелете. Једва корак даље од стене стрмоглави се орлушина и рече
људским гласом:
— Не грчи се, дужник сам ти!
Орлић којем си помогао — мој је син. Тражи шта хоћеш!
Варалица зину од чуда.
Горама и пустињама ходајући смишљао је како да превари страшну птицу, а она му
помоћ нуди, туго! Опази Варалица да птица постаје нестрпљива, па брзо рече:
— Пропусти ме! Дозволи да с
извора гутљајчић воде узмем! — Трже се Варалица кад виде да орлушина копа
канџама стену испод себе тако да варнице искачу, али понови своју жељу. Сада се
птица трже.
— Не могу да те пропустим! —
рече. — Дужност ми је да будем прва стража. Једино ако ме надиграш — пропустићу
те. Али, надиграти ме нећеш... — избаци орао карте испод крила, растури их
кљуном по стени, па рече: — Дели први! Услов знаш: ако добијеш — пропустићу те,
ако изгубиш — прогутаћу те. За сина сам ти захвалан, али ћу те, свеједно
прогутати надиграм ли те. — Климну орао главом, строго крилима клепну, а
Варалица му се до земље поклони и рече.
— И на овоме ти хвала. Твоје
је да чуваш стражу. Моје је да заиграм страшну игру... — осмехну се Варалица у
себи: у картању је он код своје куће, познаје карту с леђа, по мирису јој
вредност зна.
— Почињи! — развали орлушина
кљун, а Варалица се насмеја. — Не смеј се, но играј!
И, поче игра! Доби Варалица
прво коло. Освоји орао друго, па Варалица победи двапут заредом, док се орлу не
досади, па рече:
— Ово је последња игра! Не
могу више да чекам. Слатко мирише људско месо!
И, настави се игра. Како су
дрхтале Вараличине руке док је делио! Како се ширило орлово гладно око! Већ и
сунце поче да седа. У један мах се Варалици учини: орао краде. Затим се у орла
увуче сумња.
— Крадеш ли ти то? — упита.
Варалица одмахну главом.
— Не крадем и не варам! —
љутну се, а карта му под језиком не би ли га срећа посрећила да му баш та
притреба. Гракну орао и окрену се да види шта га то у леђа пуцну. Варалица
испљуну карту и пљесну руком: — Добио сам!
— Видим! — обори главу
орлушина. — Или је срећа, или је твоја вештина тако хтела! На част ти! Мене још
нико није преварио. Слушај ме пажљиво и памти: иза седме стене је вештичје
легло, а оне никада не спавају. Мало их пред зору, начас превари сан, али и
тада им је једно око отворено. Ако те угледају, претвориће те у камен. Погледај
камење пред њиховим леглом. Видећеш да има људске очи. Само њих су им вештице
оставиле. Мислиш ли да си једини који је извору пошао?
— Не мислим! — одсече
Варалица. — Скрати причу. Знам да на гозбу не идем. Шта да радим када их сан
превари?
— Не жури, јуначе! — залепета
орао крилом тако да камење полете низ стрмину. — У смрт своју не лети! Оно што
њих мучи није сан, већ несаница. Зато су ме послале да за њих натргам траве с
острва у мору дебеломе. Зато су котлић припремиле. С травама ћу им
срчику-дремницу помешати. Од ње се ти не би ни пробудио. Оне ће заспати на
тренутак. Тај часак ти улови, тргни им мараме с глава и бежи. Отму ли их —
готов си. Умакнеш ли им за сто корака, даће ти за њих све што затражиш. У тим
марамама је њихова снага! — не хтеде орао да се опрашта. Био је гладан људског
меса, а један добар залогај је измицао. — Сад иди! — рече. — Док не стигнеш,
траве ће бити у котлу.
»Да ме не превари?« посумња
Варалица али пође молећи се у себи да не изгреје Месец. Али, на западном видику
Месец изађе. Убрза Варалица корак да стигне до вештичјег лога пре него што се
Месец до врха неба попне. Тако и до седме стене дође, провири: вештице варе
траве и полугласно певају:
Растварајте се траве,
растварајте,
несан нам у сан
претварајте...
Кључа вода у котлићу, бабе
између себе шушкају, окрећу се.
— Мирише људска кост! — рече
вештица леђима окренута Варалици, а њему се заледи крв кад угледа хрпу камења
из чијих су се очију круниле сузе. — Однекуд иза мојих леђа мирише. Погледај!
— Нисам ћорава! — љутну се
друга вештица. — Тамо и гледам! — гневно је мешала чорбу. — Не зановетај.
Нећемо ноћас дремнути ни часка!
»Нећу ни ја!« помисли
Варалица. А и како би? Јецало је камење око њега, а Месец већ свијао лук. Осети
Варалица како краћају ноге под њим, али назад се није могло. Вештице би га
зачас откриле, јер је ветар дувао са запада. »Сад могу само напред, па нека буде
шта буде!« — вирну Варалица иза стене. Вештице су сркале чај. »Сад!« — рече
Варалица самоме себи кад виде како оне као покошене падају у сан. Долете до
њих, стрже им мараме с глава, поче да бежи. Али, пренуше се вештице, па за њим.
Трчи Варалица брже од ветра, али дах вештица, свеједно, осећа на потиљку. Кад,
наједном, као укопане стале вештице, пиште. Куну и моле да им врати мараме, али
се Варалица само смеје: у његовој је руци моћ — сто корака је претрчао!
— Дај ми мараму, људска
душо. Даћу ти товар сребра! — моли прва вештица, али Варалица одмахује главом.
— Дај ми мараму, људска
душо! Даћу ти товар злата! — моли и она друга, али Варалица одмахује руком.
»Какво злато!« мисли се. »Овде је глава у питању. Дам ли им мараме — претвориће
ме у камен!« Стисну он мараме свом снагом, а већ види: не могу му ништа! Виде и
вештице: Варалица зна тајну, могао би их подавити док трепнеш. Али шта ће
Варалици мртве вештице?
— Шта тражиш? — питају га
углас, моле.
— Да ме проведете крај беле
змије, док гутљај живе воде узмем после идите куда вас ноге носе! — осмехну се
Варалица. Зашто ли ћуте вештице? Зашто одречно машу главом, кажу да га не могу
провести крај беле змије? Није то у њиховој моћи.
— Није ни у мојој да вам
мараме вратим! — насмеја се Варалица. Али, могу да вас бацим у казан и потпалим
добру ватру...
Схватају вештице да одлагања
нема, па рече она старија:
— Врати нам наше мараме,
открићемо ти тајну... — Вештица утиша глас и рече нешто Варалици, али је ни
сетна ни ветар не чу.
— Па, добро! — рече Варалица.
— Али, мараме ћу вам дати кад се вратим. Можда варате... — убрза Варалица
корак, глув за клетве, свестан да мора стићи до извора пре него што зрак сунца
падне на њега. Ако закасни, Златокоса која чува трећу стражу поново ће се
претворити у белу змију и главе му на раменима нема! Ако, пак, прерано стигне,
опет ће на змију налетети. Златокоса се у своме обличју јавља само кад се сунце
и месец размењују. Завара ли је и украде ли кошуљицу — моћи ће и гутљај воде да
заграби и побегне, али не пре него што кошуљицу назад баци. Која је ту хитрина
потребна? Која присебност? Нико не зна, јер се нико с извора није вратио. Осети
Варалица како му горњи зуби о доње ударају, а пред њим већ јасен златнога лишћа
шуми. — Сад узмицања нема! — нареди себи, а ноге му дрхте. — Пропашћеш, будало!
Самога си себе преварио! — трже се Варалица: змија се у девојку претварала.
Занесе га за трен лепота Златокосе, на кошуљу заборави и пође ка извору. У
последњи часак се трже, зграби кошуљицу, па добар гутљај воде отпи: пола под језик
стави, другом половином напуни уста, па потрча назад. Зрака се сунца још није
такла воде, а већ је био с друге стране зла. Ах, како би кликнуо да му у устима
није било воде! Овако, с брега кошуљицу хитну, и узмаче. За трен Златокоса
постаде бела змијица, сукну ка Варалици. Кад, гле, чуда: што више змија јури,
све већи бива размак... Лети ли, лети Варалица: слатки му ветар у уху хуји.
Тако дође и до Вештичје логе, зграби наказе, једну о другу веза, руком им
показа да камење поново претворе у људе. Али, оне то нису могле без марама, а
да им их да није смео: скамениле би га. Варалица зграби вештице и хитну их у
пламен, њихове мараме исто тако. Букну огањ, смрад се као барјак диже у небо и
у исти час орао слете пред Варалицу.
— Успело ти је, видим! —
рече орао, а камење се покрену, у људе створи. Орао ни главу не окрену, узе
Варалицу на крила и суну к облацима. У трен су били изнад облака. Како је пекло
сунце, мајко рођена. Како звиждао ветар! »Паднем ли, ни коска неће остати од
мене!« — претрну Варалица, заборављајући да му је жива вода у устима. А онда,
успори се замах орлових крила. Направи орао круг и спусти се на зараван
планине.
— Одавде мораш сам! — рече.
— Овде моја моћ престаје! — одлете орао, оставивши Варалици перце на длану. Да
није било, перца могло се Варалици учинити да је све био сан. Није имао времена
да мисли: истицало је време погодбе са Смрћу. Хтеде Варалица да дочара славу
која га чека, али уместо славе пред очи му је долазио лик несрећне мајке. Убрза
Варалица корак. Скоро се скотрља низ планину и спази кућерак жене сав згрчен на
месечини, застаде као окамењен: шта ако гаје Смрт преварила и надјачала мајку?
Шта ако дете није живо? Једва је последње кораке прешао и отворио врата.
У соби је све било исто:
стискала је мајка дете на груди, победнички се кезила Смрт.
— А, ту си! — рече Смрт,
угледавши Варалицу. — Није успело, значи? — хтеде да га натера на пркос, не би
ли га преварила да отвори уста и проспе воду, али где ћеш Варалицу преварити!
Досети се Варалица, притрча и кану кап воде на дететове очи: оно прогледа,
другу кап му кану на усне: насмеши се дете, трећа му груди додирну и оно поче
да дише спокојно и дубоко.
— Она ће остати наказа за
сва времена! — победоносно ће Смрт, али се Варалица и ту не превари. Животворну
кап кану на очи младе мајке и плавом се светлошћу напуни мрачна шупљина: друга
јој кап на голу главу паде: расу јој се око лица слап златне косе. Воду испод
језика сам прогута и кликну, окренувши се ка Смрти:
— Шта сада?
Али, ту где је Смрт стајала
зевну празнина: Смрт као да је у земљу утонула. А Варалица? Још и данас светом
хода. Зар није воду живота прогутао, Смрт надјачао? Жив је, живцијат. Смеје се
и вара, ако има кога да превари: силно је потомство изродио, није му лако.
Гроздана Олујић (1934-2019)
Хобитон на Новом Зеланду
