ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

Дошли су на одмор поводом неког од празника у Немачкој. 

Гастарбајтери. Моја основна школа. Пуна учионица одраслих, намучених мушкараца. 

Имала сам петнаест година, говорила им Остајте овдје, а они су плакали као деца.

Само онај ко је морао да оде са свог огњишта зна како су "грки залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није".

ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ     

Остајте овдје!...Сунце туђег неба,

Неће вас гријат кô што ово грије;

Грки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!

А мајка ваша земља вам је ова;

Баците поглед по кршу и пољу,

Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,

Узори свијетли, што је бранит знаше,

У овој земљи останите и ви,

И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана, кад јесења крила

Тргну јој лисје и покосе ледом,

Без вас би мајка домовина била;

А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,

Врат'те се њојзи у наручју света;

Живите зато да можете мријети

На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,

А тамо нико познати вас неће;

Бољи су своји и кршеви голи

Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братску руку стеже -

У туђем свијету за вас пелен цвјета;

За ове крше све вас, све вас веже:

Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје!... Сунце туђег неба

Неће вас гријат кô што ово грије -

Грки су тамо залогаји хљеба

Гдје свога нема и гдје брата није...

1896.    

Алекса Шантић

   Извор: https://www.pinterest.com/pin/390757705146634491/

МОЈА ОТАЏБИНА

Операција ОЛУЈА је била војна акција Републике Хрватске од 4. августа до 9. августа 1995. године. Завршена је падом Републике Српске Крајине.

Као сведок тог времена још носим живо сећање на непрегледне колоне избеглица.

Ништа сем неког на брзину спакованог свежња понели нису. 

Отишли су верујући да ће се вратити. Нису се вратили. 

Остаје питање: Ко је крив?

МОЈА ОТАЏБИНА

Не плачем само с болом свога срца

Рад земље ове убоге и голе;

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.

Алекса Шантић (1868-1924)

Око соколово - Драгутин Матић извиђач