Због љубави
Размрсио сам собу где спавам, где снивам
Размрсио сам поље и град где живот проводим,
Где светло се скупља у мојим одсутним очима,
Где сунце излази, где снивајућ бдим.
Свет мале среће, без површине и без дна,
С одмах заборављеним чарима,
Рођење и смрт замршава њихове додире
У небу и земљи помешаним наборима.
Ништа не одвојих, већ удвостручих срце своје.
Да би се волело, све створих: нестварно и што је јава;
Дадох јој њен разум, њен облик, њену топлину
И бесмртну улогу - њој која ме обасјава.
Пол Елијар
