ПРОЛЕЋЕ
Сунце се, ено,
као вретено
над градом врти
и главом клима.
Све је у мени
данас шарено.
И у теби је
можда шарено.
Била је зима.
Прошла је зима.
Ту негде,
близу,
aл’ не знам где је,
ветар се топли
врти и смеје,
чупка нам косу
и крошње њише.
Биле су кише.
Прошле су кише.
Сад сунце, ено,
као вретено
испреда градом
нешто шарено
и - мирише.
Реци ми зашто
с тобом у ходу
одједном данас
говорим тише
и зашто мисли
некуд оду,
па само трепћем
и ништа више?
Кад испод липа
сенке се руше,
зашто сам тако
одједном смушен,
па кад те кући
из школе пратим,
све не бих хтео
да се вратим,
већ дуго стојим
и дуго ћутим
под ветром топлим
и сунцем жутим,
а у главу ми
небо стало
и још мало.
Чега мало?
Свега помало!
Ако се сетим,
ја ћу ти рећи
и - утећи.
Мирослав Антић
