ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН - Јован Дучић

Једне вечери у сутон

Небеса беху мутна и раздрта,

Студен у немој собној полутами;

И допираше из самотног врта

Музика кише. Ми смо били сами.

 

Хујаше негде ветар око виле

Песму о тузи. И ја гледах тако

На њеном челу и лицу од свиле,

Где мутно вече умире, полако.

 

Ми бесмо неми; али ми се чини

То вече да смо у ћутању дугом,

Сами и тужни у хладној тишини,

Сву повест срца рекли једно другом.

 

И тајне мисли болне и злослутне,

И страх од патња којих нема више...

Слушајућ тако те вечери мутне

Ветрова песму и музику кише.

Јован Дучић

https://i.pinimg.com/564x/b9/fd/4e/b9fd4eddc6f985fb5222ac9b67865a3c.jpg

Напољу киша, чаша чаја на столу... - БРОЊИСЛАВ МАЈ

Броњислав Мај, пољски песник, есејиста, критичар и преводилац. Рођен је 1953. године у Лођу. Од 1972. живи у Кракову, где на Јагелонском универзтету предаје савремену пољску књижевност. Као песник Мај је дебитовао 1970. године. Његове песме се налазе у многим антологијама. На српски су га преводили Петар Вујичић и Бисерка Рајчић.

☔☁☁☁

Напољу киша, чаша чаја на столу,

лампа – тако те, можда наивно, видим

за пет, за двадесет, за сто двадесет пет

година, док читаш ову песму, док мислиш о мени, човеку

од пре двадесет или сто двадесет година – како сам

живео? Ја и моје доба: безнадно уморни људи,

неколико датума, места пораза, имена: формула које смо тада

понављали, са детињастом надом живих, глупљи од тебе

за мудрост коју је време дало теби: који живиш

после свега: после нас, после свих. – Тако мало

умем да саопштим, исто као сви. Али

живео сам и нећу да умрем цео: да останем

за тебе свако, предмет статистичког

смиловања или презира. Оно што је било само,

само ја, јесте ван историје. Те ћу рећи о себи

јединим језиком доступним обојици: о мирису мокре

градске прашине пред прозором (пала је киша), о столу

што жуља лактове, о куцању сата, о укусу врелог

чаја, о светлости лампе која ми је вређала поглед

док сам писао ову песму – општим језиком свих

пет чула,

бесмртних.

(Превео Петар Вујичић)

https://i.pinimg.com/564x/ea/86/27/ea86277fc26dfb5ab2e28cbb8a21b7cf.jpg

САН - Борис Пастернак

Сан

Сањао сам јесен у магли стакала,
другове и тебе у веселој клапи,
и душа је моја на руке ти пала.
ко небески соко за крвљу што вапи,

Ал' време је ишло, старост га је такла,
и крунећи оквире копреном од сребра,
зора је из врта осипала стакла
крвавим и тужним сузама септембра.

Време је старило. У фотељи свила
ко лед је пуцала, сва трошна и болна.
Па и ти заћута – а гласна си била,
и сан већ утихну попут звука звона.

Пробудих се. Ко јесен, пуна бола,
бејаше зора, а ветар, пун језе,
и лако ко сламу, по киши из кола
у бегу је небом разносио брезе.

Борис Пастернак

Василиј Поленов - Златна јесен, 1893.

ИСТОРИЈА ТРАВЕ - Мирослав Валек

Историја траве

/Олдржиху Микулашку/

То бисте радо видели,

тај фосфор!

Ову ливаду, што светли као сат

у часу кад показује пролеће.

Још има меке листове,

болеће је мишићи,

и већ обронком промине њен кабриолет зелени,

о, акцелерација трава!

И хлорофил!

И пролећно клијање!

И двеста хиљада других лудости!

Од тога вас неће заболети глава

и трава у друго коло већ улази –

запевај нешто весело,

запевај, али брзо!

Као јелени преплашени

старимо наочиглед траве.

А то више нису тркачка кола,

грмљавина пролетњих мотора,

дивљање трибина!

Ово су само јадна кола с пивом,

из којих бацају

зелену флашу са пеном у грлићу,

ждрепце,

скакавце,

који имитирају кас.

Један-два,

увис колена,

певати!

И тако је човек доживео хиљаду година.

Морао је само да трчи,

да претиче, с пеном у грлу,

нико га није

питао “зашто?” и “куд?”

А ко је траву питао, зашто расте, и куд?

Ко је за њен унутрашњи живот питао?

Ко је барем стабалце траве превео

на говор људски?

Ништа, само огањ и киша.

И трава ради:

над ходницима кртица,

над гробом,

над гробом,

слуша нарицање мора,

шум изнад аорте,

мења

пожар сунца,

бунцање воде,

мења

мртве ствари у живе,

сама у себи пати,

свему тражи прави облик.

Написана је:

историја рата,

историја фудбала и филателије.

Историју траве нико није написао.

Са гледишта траве то је безначајно.

Њена је историја дуга и непрекидна.

У њој возе експресни возови

и освајачи гризу коњску гриву.

Залази у њу глава златокоса,

многи је петлић крестицу у њој изгубио.

О, она познаје звезде скитнице!

Трава зна иза чега остаје крв.

Чува у памћењу све летње љубави,

прељубе,

и зверска убиства.

Али, стрпљива је трава,

и осетљива.

Све сакрије трава.

Ћути.

Не гледајте на њу с висока.

Зна трава од чега мртве боли зуб,

зна трава све о смрти и животу.

Има трава тачан списак нада и суза.

Прорачунала је ваш коначни облик,

подвукла га зеленим

и сад чека.

Једном ћу све да схватим,

открићу једном скривене везе ствари.

Дођи,

изаћи ћемо у мрак,

да порођајне слушамо болове траве,

укочен грч коренчића,

прасак ћелија,

сокова врење.

Све већ разумем,

као да сам трава.

Стави руку на раме ноћи,

добро чуј шта ти кажем:

Ништа, само огањ и киша.

Мирослав Валек

(Превод: Франтишек Липка, Љубомир Симовић)

Са: https://i.pinimg.com/564x/b7/30/a1/b730a1e0961b20f7a670f0d4e9dee942.jpg?b=t

Псалм тужне невесте - Хорхе Рохас

Псалм тужне невесте

За благост коју си нашла у самоћи мојој
узнећу те изнад људи својим гласом кошнице
напуштене.

Отргнућу са прстију твојих све оно што те окива,
сваки белег који затамњује твоју кожу
и неће више бити прстења у жилама твојим.

Онда ћеш ми доћи тако нова
као да никад терет ниси осетила на плећима својим.

Вратићу ти крв натрашке
да те видим у петнаестој години како једеш трешње.

Ја сам онај кога си као девојчица
у шкољкама чула како плови.

Онај који је слатке приче наранџама причао
када си се са прстеном поново играла.

Онај који је ткао ланене снове и анђеле
на олтарницима белим.

Онај који је на дан твога првога страха
ставио булке у ложницу твоју.

Још песник био нисам,
али наранџе су већ наслућивале цветове своје;
мислио сам:

''Када те будем срео,
наставићу да те тражим свакога дана.

Љубићу те у различите сате
да бих изменио долазак ноћи.

Оставићеш на њиви своју одећу са мирисом жене
да би земља знала да треба да процвета.

Кад дође време орхидеја, ставићу ти их у косу.
Твоје малене уши ће их постидети.

Јешћемо плодове шумске и ходаћемо боси
да нам усне имају укус росе.

Нећемо улазити у градове ни у храмове
да не би било људске творевине између коже и бога.

Бићеш повратак за оног сина мога
који је изгубљен од почетка света.

Кад будеш њихала руке и буде те ганула
успаванка,
размишљаће врба што бди над обалама.

И твоја белина ће умилостивити воду
где воденица сања своје најбоље брашно.

А када буде требало бдети ради хлеба,
напунићеш ми уста градом да умириш пољупце.

Склонићеш се од кише у шкољку,
а моја ће рука узети твоју песму и подићи је до
мог уха.

Скочићеш у речну дубину
да би не падајући скочила са облака на облак.

Зарићеш руке у земљу влажну од кише
да би означила место за љиљане.

Првог дана када будеш запевала, посећићемо дрвеће
јер тог дана гнезда ће бити непотребна.

Кад чују твој глас, пчеле ће престати да раде, а саће ће остати празно.''

То ти ја говорим.
Сад слушај шта ти велим.

''Певај док не осетиш
да те боле очни капци.

Мисли на мене док ти сан
не одлети са ластавицама.

Сањај ме док ноћ не буде
приморана да се сакрије у звонима.

Воли ме док ти се очи
не напуне сузама.

Плачи док од суза
не побегну птице.

Зови ме док не порасте
трње у мојим ушима.

Чекај ме док рибе
не попију све реке и запевају.

Јер једнога дана то ће се догодити.''

Хорхе Рохас

*Хорхе Рохас је колумбијски песник. Током 1939. и 1940. године у Боготи је објављено седам књига песама под именом Камен и небо које су оставиле снажан утицај.

Волендамска девојчица на плажи - Edmond Louyot

(са https://media.mutualart.com)

ШУШТЕ ЗЕЛЕНЕ РУКАВИЦЕ - Васко Попа

Шуште зелене рукавице

Шуште зелене рукавице
На гранама дрвореда
Вече нас под пазухом носи
Путем који не оставља траг
Киша пада на колена
Пред прозорима одбеглим
Дворишта излазе из капија
И дуго гледају за нама

Васко Попа
(Циклус песама Далеко у нама - Песма 4.)

Са: https://www.pinterest.fr

ОБЕЋАО СИ МИ

Мени си обећао.
мислим, тако је било договорено
да ће све бити шарено попут гужве на неком пристаништу
у августу, на крају лета
и да ће бити вина и моета
пируета, румбе и менуета
Да ће бити лудо
попут крупне кише на ужеглом дану
попут расцопане лубенице
чије ми срце кваси лице
попут мириса мора на ветру
или попут ветра на мору
са свим оним капљицама
соли
да ће то бити рима која се воли
Поезија и ја
И, да ћу имати веће груди
„Само се опусти
и то што јеси – буди“, рекао си
И, некако је било договорено
колико могу да се сетим
да ћу стварно да летим
попут сенице
или неке друге птице.
И, да ће увек бити бисера, шкољки и корала
да ћу радити оно што волим
и понекад шта будем морала.
И спрудова на далеким обалама
на свим меридијанима
и да ће узбуђења трајати данима.
И, овог се сасвим јасно сећам
да је договор био
то се некако подразумевало
да неће бити растанака
да неће бити ни једног
ни тужног,
ни оног кукавичког, бедног
А да ћу ја, заузврат
бити већа од живота
и да ме неће бити срамота
ако сам пала, јер ја сам теби обећала
да ћу да кренем испочетка
сто пута, ма и сто осам
ако знам ко сам.
И било је још, ту, планова
биоскопа, базена, аеропланова
живота који је требало да личи на романтичну комедију
у биоскопу поред вас.
И, један сигуран, незабораван глас
лаки џемпери, кашмир
поподнева у ботаничкој башти
лишће и пужеви под нашим стопалима
као на сликама, као у машти...
И, онда одједном
Ево, ово поподне
и мало математике
због једне мале, малецке
слике
која је случајно испала из старе граматике:
Моје лице
Међу свим тим лицима, и коњима и пољским цвећем, на ливади
тако пуни наде, тако млади...
И мало , врло мало, мало горчине
из поподневне тмине
У зимски смирај
без снега
која кап сете и која трунка ега
И, да, било је аеропланова и стиснутих дланова
суза које су у реду, и осмеха у погледу
било је тепиха, распродаја, лустера,
свих чуда чуда света.
Ципела са шналама
сукоба са будалама
било је свега из супермаркета среће и бола
било је играња на столу и око стола!
А у ствари,
било је
дугих реченица
сјајних корица
акрилика
и слика
И фантастичних светова .
И цветова
у бојама латиноамеричких ара,
било је успомена са Киклада и са обала Гибралтара
мириса урми, карусела у Паризу,
И, на оном великом белом броду
било је
заносног адмирала,
и зато ти хвала.
Па ипак,
и ти и ја знамо
да сам скоро све ово сама нацртала.
И, не желим да звучим незахвално и немарно,
али Ти,
Ти
си ми обећао,
Боже,
да ће све ово бити
стварно.

Мирјана Бобић Мојсиловић

Извор: http://www.rtvbn.com