Псалм тужне невесте - Хорхе Рохас

Псалм тужне невесте

За благост коју си нашла у самоћи мојој
узнећу те изнад људи својим гласом кошнице
напуштене.

Отргнућу са прстију твојих све оно што те окива,
сваки белег који затамњује твоју кожу
и неће више бити прстења у жилама твојим.

Онда ћеш ми доћи тако нова
као да никад терет ниси осетила на плећима својим.

Вратићу ти крв натрашке
да те видим у петнаестој години како једеш трешње.

Ја сам онај кога си као девојчица
у шкољкама чула како плови.

Онај који је слатке приче наранџама причао
када си се са прстеном поново играла.

Онај који је ткао ланене снове и анђеле
на олтарницима белим.

Онај који је на дан твога првога страха
ставио булке у ложницу твоју.

Још песник био нисам,
али наранџе су већ наслућивале цветове своје;
мислио сам:

''Када те будем срео,
наставићу да те тражим свакога дана.

Љубићу те у различите сате
да бих изменио долазак ноћи.

Оставићеш на њиви своју одећу са мирисом жене
да би земља знала да треба да процвета.

Кад дође време орхидеја, ставићу ти их у косу.
Твоје малене уши ће их постидети.

Јешћемо плодове шумске и ходаћемо боси
да нам усне имају укус росе.

Нећемо улазити у градове ни у храмове
да не би било људске творевине између коже и бога.

Бићеш повратак за оног сина мога
који је изгубљен од почетка света.

Кад будеш њихала руке и буде те ганула
успаванка,
размишљаће врба што бди над обалама.

И твоја белина ће умилостивити воду
где воденица сања своје најбоље брашно.

А када буде требало бдети ради хлеба,
напунићеш ми уста градом да умириш пољупце.

Склонићеш се од кише у шкољку,
а моја ће рука узети твоју песму и подићи је до
мог уха.

Скочићеш у речну дубину
да би не падајући скочила са облака на облак.

Зарићеш руке у земљу влажну од кише
да би означила место за љиљане.

Првог дана када будеш запевала, посећићемо дрвеће
јер тог дана гнезда ће бити непотребна.

Кад чују твој глас, пчеле ће престати да раде, а саће ће остати празно.''

То ти ја говорим.
Сад слушај шта ти велим.

''Певај док не осетиш
да те боле очни капци.

Мисли на мене док ти сан
не одлети са ластавицама.

Сањај ме док ноћ не буде
приморана да се сакрије у звонима.

Воли ме док ти се очи
не напуне сузама.

Плачи док од суза
не побегну птице.

Зови ме док не порасте
трње у мојим ушима.

Чекај ме док рибе
не попију све реке и запевају.

Јер једнога дана то ће се догодити.''

Хорхе Рохас

*Хорхе Рохас је колумбијски песник. Током 1939. и 1940. године у Боготи је објављено седам књига песама под именом Камен и небо које су оставиле снажан утицај.

Волендамска девојчица на плажи - Edmond Louyot

(са https://media.mutualart.com)

СУМАТРА - Милош Црњански

***

Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране. Крај мене су, тог дана, пролазили Сенегалци, Анамите; срео сам једног свог доброг друга, који се враћао из рата. Кад га запитах откуд долази, он ми рече: из Букхаре!

Мати му је била умрла и комшије његове беху је сахранили. Неко му је покрао намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам!

А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где су ме ухапсили“.

„Па шта мислиш сад?“ – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам. Ти знаш да сам се био верио. Она је отишла некуд. Можда није добијала моја писма. Ко зна шта ће и она дочекати? Не знам ни сам шта ћу, можда ћу добити место у некој банци“.

Све се то одиграло на станици у Загребу. После сам ја сео у воз и отпутовао даље. У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи. У возу није било осветљења и виделе су се само сенке. Мала деца лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао око да склопим. 

Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да људски говор, пре, није тако звучао. 

Загледан у мрачне прозоре, сећао сам се како ми је мој друг описивао неке снежне планине Урала, где је провео годину дана у заробљеништву.Он је дуго, и благо, описивао тај крај на Уралу.

Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. Полако сам се насмехнуо. Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пута понављао како ју је тако бледу последњи пут видео.

У мом сећању, нервозно, почеше тако да се мешају бледа лица жена, од којих сам се и ја растајао, или која сам видео по возовима и бродовима. То ме је гушило, те изиђох у ходник. Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке горе. Неке гране ударале су у окно, које је било разбијено.

Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис дрвећа и чуо сам жубор неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом.

Хтео сам да сагледам тај поток што је у мраку жуборио и учинило ми се да се румени, и да је весео. Очи су ми биле уморне од неспавања, а обузела ме је била тешка слабост од дугог путовања. Помислих: гле, како никаквих веза нема у свету! Ето, тај мој друг волео је ту жену, а она је остала негде далеко у некој завејаној кући, сама, у Тоболску. Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао.

А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних, дакле, главу о разбијен прозор. Неки војници, прелазили су, за то време, са крова на кров вагона. А сва та бледа лица, и сва моја жалост нестаде у жуборењу тог потока у мраку. 

Воз није могао даље. Ваљало је прећи, преко Чортановачког тунела, пешке.

Било је хладно. Ишао сам у гомили непознатих путника. Трава је била мокра, па смо клизили лагано, а неки су и падали. Кад смо се успузали на брдо, под нама се, у свитању, указао Дунав, сив, магловит. Сва та магла, иза које се назирало небо, била је неизмерна и бескрајна! Зелена брда, као острва над земљом, нестајала су још у свитању. Био сам заостао иза осталих.

А моје мисли, једако су још пратиле мог друга на оном његовом путовању о којем ми је, безбрижан, са горким хумором, причао. Плава мора, и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио ваљда из земљописа, једнако су ми се јављали у мислима.

Најзад, мир, мир до зоре, полако је улазио и у мене. Све што је мој друг причао, па и он сам, погурен, у похабаном, војничком шињелу, остало је заувек у мом мозгу. Одједном сам се сећао, и ја, градова, и људи, које сам ја видео, на повратку из рата. Први пут приметих неку велику промену у свету.

На другој страни тунела, чекао нас је други воз. Мада је у даљини већ свитало, у возу је опет био потпун мрак. Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи: С у м а т р а, С у м а т р а !

Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И погнух главу.

Воз је пошао и затутњао. Успављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све нисмо, у туђини, уморни, помиловали! Не само ја, и он, него и толики други. Хиљаде, милиони!

Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај? Трешње су сад свакако већ румене, а села су сад весела. Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету. „Суматра“ – рекох, опет, подругљиво, себи.

Одједном се тргох, неки немир у мени, који није стигао ни до свести, пробудио ме је. Изиђох у ходник, где је било хладно. Стајали смо опет у некој шумици. У једном вагону су певали. Негде је плакало једно дете. Али сви ти звуци допирали су до мене као из неке неизмерне даљине. Пређе ме јутарња језа.

Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнух. Он је свуд исти, јер је мртвац.

Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“, прошаптах, са извесном афектацијом.

Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до ледених мора. За она далека острва, где се догађа оно што смо, можда, ми учинили. Изгубио сам страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха.

***

После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песму.

Милош Црњански

Суматра

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни

врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо да, негде, неки поток

место њега румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,

душу нам увија, све тешње,

бескрајним миром плавих мора,

из којих црвене зрна корала,

као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

на Месец са запетим луком.

И милујемо далека брда

и ледене горе, благо, руком.

(Београд, Браће Недића 29, 1920)

Сутра је Цветна недеља. 

Вода с цвећем, као сећање на родну кућу и завичај, је спремна за умивање.

Аутор фотографије РМ.