Псалм тужне невесте
За благост коју си нашла у самоћи мојој
узнећу те изнад људи својим гласом кошнице
напуштене.
Отргнућу са прстију твојих све оно што те окива,
сваки белег који затамњује твоју кожу
и неће више бити прстења у жилама твојим.
Онда ћеш ми доћи тако нова
као да никад терет ниси осетила на плећима својим.
Вратићу ти крв натрашке
да те видим у петнаестој години како једеш трешње.
Ја сам онај кога си као девојчица
у шкољкама чула како плови.
Онај који је слатке приче наранџама причао
када си се са прстеном поново играла.
Онај који је ткао ланене снове и анђеле
на олтарницима белим.
Онај који је на дан твога првога страха
ставио булке у ложницу твоју.
Још песник био нисам,
али наранџе су већ наслућивале цветове своје;
мислио сам:
''Када те будем срео,
наставићу да те тражим свакога дана.
Љубићу те у различите сате
да бих изменио долазак ноћи.
Оставићеш на њиви своју одећу са мирисом жене
да би земља знала да треба да процвета.
Кад дође време орхидеја, ставићу ти их у косу.
Твоје малене уши ће их постидети.
Јешћемо плодове шумске и ходаћемо боси
да нам усне имају укус росе.
Нећемо улазити у градове ни у храмове
да не би било људске творевине између коже и бога.
Бићеш повратак за оног сина мога
који је изгубљен од почетка света.
Кад будеш њихала руке и буде те ганула
успаванка,
размишљаће врба што бди над обалама.
И твоја белина ће умилостивити воду
где воденица сања своје најбоље брашно.
А када буде требало бдети ради хлеба,
напунићеш ми уста градом да умириш пољупце.
Склонићеш се од кише у шкољку,
а моја ће рука узети твоју песму и подићи је до
мог уха.
Скочићеш у речну дубину
да би не падајући скочила са облака на облак.
Зарићеш руке у земљу влажну од кише
да би означила место за љиљане.
Првог дана када будеш запевала, посећићемо дрвеће
јер тог дана гнезда ће бити непотребна.
Кад чују твој глас, пчеле ће престати да раде, а саће ће остати празно.''
То ти ја говорим.
Сад слушај шта ти велим.
''Певај док не осетиш
да те боле очни капци.
Мисли на мене док ти сан
не одлети са ластавицама.
Сањај ме док ноћ не буде
приморана да се сакрије у звонима.
Воли ме док ти се очи
не напуне сузама.
Плачи док од суза
не побегну птице.
Зови ме док не порасте
трње у мојим ушима.
Чекај ме док рибе
не попију све реке и запевају.
Јер једнога дана то ће се догодити.''
Хорхе Рохас
*Хорхе Рохас је колумбијски песник. Током 1939. и 1940. године у Боготи је објављено седам књига песама под именом Камен и небо које су оставиле снажан утицај.
За благост коју си нашла у самоћи мојој
узнећу те изнад људи својим гласом кошнице
напуштене.
Отргнућу са прстију твојих све оно што те окива,
сваки белег који затамњује твоју кожу
и неће више бити прстења у жилама твојим.
Онда ћеш ми доћи тако нова
као да никад терет ниси осетила на плећима својим.
Вратићу ти крв натрашке
да те видим у петнаестој години како једеш трешње.
Ја сам онај кога си као девојчица
у шкољкама чула како плови.
Онај који је слатке приче наранџама причао
када си се са прстеном поново играла.
Онај који је ткао ланене снове и анђеле
на олтарницима белим.
Онај који је на дан твога првога страха
ставио булке у ложницу твоју.
Још песник био нисам,
али наранџе су већ наслућивале цветове своје;
мислио сам:
''Када те будем срео,
наставићу да те тражим свакога дана.
Љубићу те у различите сате
да бих изменио долазак ноћи.
Оставићеш на њиви своју одећу са мирисом жене
да би земља знала да треба да процвета.
Кад дође време орхидеја, ставићу ти их у косу.
Твоје малене уши ће их постидети.
Јешћемо плодове шумске и ходаћемо боси
да нам усне имају укус росе.
Нећемо улазити у градове ни у храмове
да не би било људске творевине између коже и бога.
Бићеш повратак за оног сина мога
који је изгубљен од почетка света.
Кад будеш њихала руке и буде те ганула
успаванка,
размишљаће врба што бди над обалама.
И твоја белина ће умилостивити воду
где воденица сања своје најбоље брашно.
А када буде требало бдети ради хлеба,
напунићеш ми уста градом да умириш пољупце.
Склонићеш се од кише у шкољку,
а моја ће рука узети твоју песму и подићи је до
мог уха.
Скочићеш у речну дубину
да би не падајући скочила са облака на облак.
Зарићеш руке у земљу влажну од кише
да би означила место за љиљане.
Првог дана када будеш запевала, посећићемо дрвеће
јер тог дана гнезда ће бити непотребна.
Кад чују твој глас, пчеле ће престати да раде, а саће ће остати празно.''
То ти ја говорим.
Сад слушај шта ти велим.
''Певај док не осетиш
да те боле очни капци.
Мисли на мене док ти сан
не одлети са ластавицама.
Сањај ме док ноћ не буде
приморана да се сакрије у звонима.
Воли ме док ти се очи
не напуне сузама.
Плачи док од суза
не побегну птице.
Зови ме док не порасте
трње у мојим ушима.
Чекај ме док рибе
не попију све реке и запевају.
Јер једнога дана то ће се догодити.''
Хорхе Рохас
*Хорхе Рохас је колумбијски песник. Током 1939. и 1940. године у Боготи је објављено седам књига песама под именом Камен и небо које су оставиле снажан утицај.
Волендамска девојчица на плажи - Edmond Louyot
(са https://media.mutualart.com)
