Броњислав Мај, пољски песник, есејиста, критичар и преводилац. Рођен је 1953. године у Лођу. Од 1972. живи у Кракову, где на Јагелонском универзтету предаје савремену пољску књижевност. Као песник Мај је дебитовао 1970. године. Његове песме се налазе у многим антологијама. На српски су га преводили Петар Вујичић и Бисерка Рајчић.
☔☁☁☁
☔☁☁☁
Напољу
киша, чаша чаја на столу,
лампа
– тако те, можда наивно, видим
за
пет, за двадесет, за сто двадесет пет
година,
док читаш ову песму, док мислиш о мени, човеку
од
пре двадесет или сто двадесет година – како сам
живео?
Ја и моје доба: безнадно уморни људи,
неколико
датума, места пораза, имена: формула које смо тада
понављали,
са детињастом надом живих, глупљи од тебе
за
мудрост коју је време дало теби: који живиш
после
свега: после нас, после свих. – Тако мало
умем
да саопштим, исто као сви. Али
живео
сам и нећу да умрем цео: да останем
за
тебе свако, предмет статистичког
смиловања
или презира. Оно што је било само,
само
ја, јесте ван историје. Те ћу рећи о себи
јединим
језиком доступним обојици: о мирису мокре
градске
прашине пред прозором (пала је киша), о столу
што
жуља лактове, о куцању сата, о укусу врелог
чаја,
о светлости лампе која ми је вређала поглед
док
сам писао ову песму – општим језиком свих
пет
чула,
бесмртних.
(Превео
Петар Вујичић)
https://i.pinimg.com/564x/ea/86/27/ea86277fc26dfb5ab2e28cbb8a21b7cf.jpg