ЋУТАЊЕ ЉУБАВИ - Габријела Мистрал

Ћутање љубави

Кад бих те мрзела мржњу бих ти дала

Речима звучним, сигурним и јасним,

Али ја те љубим - љубав не би стала

У говору људи сеновито гласним.

А ти би да слушаш јецај моје боли;

Да из мрачног бездана се дигне

И његов врели млаз сву снагу проли

Још пре него што до мог грла стигне.

Рибњак ја сам до врха напуњени,

А чини ти се водоскок сам спори,

И све је само ћутање и бол мени
Свирепији и од саме смрти гори!

Габријела Мистрал 

/Превео Бранислав Прелевић/

https://i.pinimg.com/564x/6f/4c/cc/6f4cccac42d98537ee9b9696b8df72fd.jpg

ГОРЧИН - Мак Диздар

Горчин

Асе лежит

Војник Горчин

У земљи својој

На баштини

Тужди

Жих

А смрт дозивах

Ноћ и дан

Мрава не згазих

У војнике

Одох

Бил сам

У пет и пет војни

Без штита и оклопа

Е да едном

Престану

Горчине

Згибох од чудне боли

Не проби ме копје

Не устрели стријела

Не посјече

Сабља

Згибох од боли

Непреболи

Вољу

А дјеву ми уграбише

У робје

Ако Косару сретнете

На путевима

Господњим

Мољу

Скажите

За вјерност

МојуTop of Form

Мак Диздар (Столац, 1917. - Сарајево, 1971.)

http://slobodnahercegovina.com/wp-content/uploads/2017/12/24899827_1728771177135062_3112775924508626086_n.jpg

(Мехмедалија Мак Диздар је био босанскохерцеговачки и југословенски песник, књижевник и новинар.

У Стоцу је завршио основу школу, а у Сарајеву гимназију. За време Другог светског рата радио је као поштански службеник, а затим је прешао у илегалу. После рата био је уредник Танјуга за НР БиХ, уредник дневног листа Ослобођење, Издавачког предузећа Народна просвета и часописа Живот. Био је и председник Удружења књижевника СР БиХ.

Мак Диздар се у својој поезији инспирисао богумилском културом Босне пре турског освајања, културом исламских мистика и традицијом народног језика од 15. века наовамо. Средњовековни стећци су важан мотив у његовим песмама, и за њега представљају метафорични пут између гроба и звезда.

Унук, Горчин Диздар, председник фондације "Мак Диздар", поводом сто година од рођења Мака Диздара, 2017. године, је на питање да ли је Мак Диздар због својих политичких и националних ставова био прогањан у време социјализма рекао:

*Мак Диздар био је на одређени начин жртва сва три система у којима је живио: цензори Краљевине Југославије избацили су половину пјесама из његовог пјесничког првијенца Видовопољска ноћ, усташе су му одвеле мајку и сестру у Јасеновац, а социјалистичка Југославија забранила је рад врло успјешној издавачкој кући "Народна просвета", у којој је био главни уредник. Овај догађај био је тек почетак његових невоља: до краја живота није добио стално запослење, са женом и троје дјеце живио је у малом, неусловном стану, а када је коначно добио нови, уручено му је писмо деложације, над којим је и умро. Осим тога, како то јасно показује његова рукописна оставштина, добијао је анонимна претећа писма, неколико пута бивао јавно вријеђан и понижаван, а вриједност његовог рада жестоким полемичким текстовима редовно је довођена у питање. Иако, дакле, није био прогоњен у класичном смислу, могло би се рећи да је против њега вођен један једним дијелом спонтани, а другим организирани "специјални рат".) (Извор: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/gorcin-dizdar-mak-dizdar-bio-je-zrtva-svih-sistema-u-kojima-je-zivio)

ОЖИЉАК - Десанка Максимовић

Ожиљак

Има у души мојој ожиљак који само у сну боли.

И не знам од ког бола он је остао, и да ли је то било јутро или сутон кад се урезао у моју душу…

Таква је наша душа. Испуњена успоменама које нас растуже, насмеју, заболе. Понекад намерно дирамо те старе ожиљке иако знамо да нас чека непроспавана ноћ. Па онда кроз прозоре гледамо у неко туђе небо и узалуд тражимо оне звезде ка којима смо некад давно упирали чежњиве погледе и само њима одавали тајне првих младалачких љубави. Па се напрежемо да чујемо онај летњи поветарац што је шапутао у крошњама дрвећа испод којег смо се, држећи своју прву љубав за руке, скривали од радозналих погледа. Али… уместо тог шапата само уздах срца свога чујемо.

Прохујало је време и многе воде протекле… нема више ни парњача ни звиждука возова који су најављивали да смо близу оног који нас на неком сивом перону чека уздрхталог срца. Нити ишчекивања поштара да нам глас од вољене особе донесе па да по ко зна који пут прочитамо речи које су дрхтавом руком писане; “љубим те”, “мислим на тебе”, “недостајеш ми”. Па прислонимо писмо на груди и уздахнемо од неког слатког бола што нам кроз срце мине… Од свега осташе само успомене од којих се побећи не може.

Чак и када би знали пут што води у заборав, ми не би пошли њиме. Већ се увек истом стазом враћамо што води до мора успомена. И уронимо у те таласе који нас милују, носе, вуку у дубине… И пловимо, пловимо ка оним неким далеким, недостижним обалама што нас сваке ноћи зову и маме. И онда се одједном пробудимо јер се уплашимо да ћемо потонути у том усковитланом мору успомена. А кад се погледамо у огледало… видимо испод очију неколико ситних капи… блиставих… сланих…

Десанка Максимовић

Јован Бијелић - Портрет жене у црвеном, 1932.

Највећа је жалост за братом

Највећа је жалост за братом

Сунце зађе за Невен, за гору,

Јунаци се из мора извозе.

Бројала их млада Ђурђевица;

Све јунаке на број набројала,

До три њена добра не наброји:

Прво добро – Ђурђа господара,

Друго добро – ручнога ђевера,

Треће добро – брата рођенога.

За Ђурђем је косу одрезала,

За ђевером лице нагрдила,

А за братом очи извадила.

Косу реже – коса опет расте;

Лице грди – а лице израста;

Али очи не могу израсти, 

Нити срце за братом рођеним.

(Лирска народна песма)

Слика са: https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/564x/60/f4/be/60f4be69676d8df32882a32eae454cbb.jpg

ОБЕЋАО СИ МИ

Мени си обећао.
мислим, тако је било договорено
да ће све бити шарено попут гужве на неком пристаништу
у августу, на крају лета
и да ће бити вина и моета
пируета, румбе и менуета
Да ће бити лудо
попут крупне кише на ужеглом дану
попут расцопане лубенице
чије ми срце кваси лице
попут мириса мора на ветру
или попут ветра на мору
са свим оним капљицама
соли
да ће то бити рима која се воли
Поезија и ја
И, да ћу имати веће груди
„Само се опусти
и то што јеси – буди“, рекао си
И, некако је било договорено
колико могу да се сетим
да ћу стварно да летим
попут сенице
или неке друге птице.
И, да ће увек бити бисера, шкољки и корала
да ћу радити оно што волим
и понекад шта будем морала.
И спрудова на далеким обалама
на свим меридијанима
и да ће узбуђења трајати данима.
И, овог се сасвим јасно сећам
да је договор био
то се некако подразумевало
да неће бити растанака
да неће бити ни једног
ни тужног,
ни оног кукавичког, бедног
А да ћу ја, заузврат
бити већа од живота
и да ме неће бити срамота
ако сам пала, јер ја сам теби обећала
да ћу да кренем испочетка
сто пута, ма и сто осам
ако знам ко сам.
И било је још, ту, планова
биоскопа, базена, аеропланова
живота који је требало да личи на романтичну комедију
у биоскопу поред вас.
И, један сигуран, незабораван глас
лаки џемпери, кашмир
поподнева у ботаничкој башти
лишће и пужеви под нашим стопалима
као на сликама, као у машти...
И, онда одједном
Ево, ово поподне
и мало математике
због једне мале, малецке
слике
која је случајно испала из старе граматике:
Моје лице
Међу свим тим лицима, и коњима и пољским цвећем, на ливади
тако пуни наде, тако млади...
И мало , врло мало, мало горчине
из поподневне тмине
У зимски смирај
без снега
која кап сете и која трунка ега
И, да, било је аеропланова и стиснутих дланова
суза које су у реду, и осмеха у погледу
било је тепиха, распродаја, лустера,
свих чуда чуда света.
Ципела са шналама
сукоба са будалама
било је свега из супермаркета среће и бола
било је играња на столу и око стола!
А у ствари,
било је
дугих реченица
сјајних корица
акрилика
и слика
И фантастичних светова .
И цветова
у бојама латиноамеричких ара,
било је успомена са Киклада и са обала Гибралтара
мириса урми, карусела у Паризу,
И, на оном великом белом броду
било је
заносног адмирала,
и зато ти хвала.
Па ипак,
и ти и ја знамо
да сам скоро све ово сама нацртала.
И, не желим да звучим незахвално и немарно,
али Ти,
Ти
си ми обећао,
Боже,
да ће све ово бити
стварно.

Мирјана Бобић Мојсиловић

Извор: http://www.rtvbn.com

ОПРОШТАЈ С МАЈКОМ

Одавно те нема, мајко.
Недостајеш ми, а ја немам речи којима бих могла да искажем своју бол.

ОПРОШТАЈ С МАЈКОМ

Мајко! Твој стаклени поглед душу моју мути

и режу ми зјене изломљене боре...

Скамењена, модра, твоја усна ћути,

а ја чујем тихе, њежне разговоре.

Још једном, мајко, о још само једном

топле прсте ти у косу ми урони,

да осјетим, мајко, у том јутру ледном

жар љубави твоје... И док звоно звони,

само једну ријеч утјехе ми кажи,

па склопи око што у бескрај зури,

осјећам да тај поглед мене тражи,

док низ свело лице задња суза цури.

О, та би суза хтјела рећи много:

пољубац мајке што се на пут спрема,

и савјет прије но се каже: "Збогом..."

њежну љубав мајке које више нема!

Данило Киш

Дервиш и смрт - (остављамо, не жалећи, а жалимо кад ништа више не можемо изменити)

"Не знам каква је сад, ја је памтим по љепоти. И по изразу патње на лицу какво никад више нисам видио, нити сам дуго могао да га заборавим, јер сам ту патњу ја проузроковао. Због те жене, једине коју сам волио у животу, нисам се оженио. Због ње, изгубљене, због ње, отете, постао сам тврђи и затворенији према свакоме: осјећао сам се похаран, и нисам давао ни другима што нисам могао дати њој. Можда сам се светио себи, и људима, нехотице, и не знајући. Бољела ме, одсутна. А онда сам заборавио, заиста, али је све било касно. Штета што своју неистрошену њежност нисам дао ма коме, родитељима, брату, другој жени. Али можда то говорим без разлога, сад, сводећи рачуне. Јер и њу сам оставио и отишао на војну, не жалећи, а пожалио сам кад ништа више нисам могао измијенити."

Меша Селимовић

Извор: http://th06.deviantart.net/fs70/300W/f/2010/038/5/1/513330bfeccb0bf5d4651ab55d521f74.jpg