СТАША - Станислав Винавер

Сташа

Потпоручник Сташа, песник

Ако песник бити значи

Написати неколико патриотских стихова

И десетак љубавних елегија

И искрено веровати у све лепо

Што је постало од како човечанство

За себе зна ―

Био је ађутант пристаништа на Крфу,

По цео дан је обилазио

Пристаниште, лађе, логоре, болнице

Раднички батаљон,

Многобројне установе за снабдевање.

 

Чак је и хлебац пробао

Јурио је са сваким војником из пука

Који је дошао са неким требовањем

У француско и енглеско слагалиште,

И старао се да човек не чека

И да пук добије све најбоље.

 

Ако је коме требао пропуст на Видо

Да види брата ког није видео годину дана

― А Французи затежу ―

Ишао је лично

Француском команданту базе

И богорадио и успевао.

 

Сматрао је сваки посао

Као неопходан, и као да је њега

Поставио сам Бог

Да браћи у невољи помаже

Безбројним везама са малима и великима

Са француским подофицирима и командантима,

Са енглеским магационерима,

Са особљем лађа

Које су пловиле за Француску

И где је увек требало неког убацити.

 

Једно јутро, сасвим у зору

Потпоручник Сташа пошао је са пристаништа

У заспалу варош Крф

Да нађе неког високог старешину

У вили крај мора

Ради неодложнога посла.

 

Море је било тако плаво,

Ветрић тако љубак

Ваздух се дисао тако слатко

Широки видици пружали се у недоглед

Вртови са поморанџама обузимали груди миљем,

Чак се у Сташи пробудила однекуд

Прохујала успомена на Одисеја

Који је овде нашао рај

На острву Феачана

У бесмртним хексаметрима

Које ми данас више не разумемо.

 

Њих је Сташа схватио за трен ока

И још хиљаду преслатких, прелепих

Преведрих, предивних снова

Чија је најдубља стварност

Ово занесено острво

Ова вечност екстазе.

 

Јасно је сада било Сташи

Да је највећа срећа лична и ћудљива,

Да тражи да се свега одрекнемо

Чак и дужности, чак и морала

Ма како били постављени ―

Да бисмо постигли нешто тајно

Неиздржљиво своје, раскошно и безмерно.

 

Када је свршио посао

Сташа се вратио на пристаниште

И опет прионуо раду

Али га није остављала више никад мисао

О оној безазленој срећи

Која га чека, кад буде хтео

И која надмашава сав занос

И сву оданост и верност.

 

Опет једнога дана

Сташа се кренуо у саму зору у град

Право према великом призору

Да се надише среће

Да осети огромни обухват

Вечне неизмењене природе

Када јој прилазимо

Без икаквог човечанског плана.

 

Море је истина шумело

Певајући своју прастару песму

И чврсти, и ведри видици

Оцртавали су се сигурним обрисима

Као да је ненадмашни мајстор

Све то сам нацртао, удесио, угодио

Не остављајући ништа ађутантима.

 

Па као да је и цео свет

Где год се протежу обзорја

Дело савршенога уметника

Коме се ништа не може замерити

Осим можда то:

 

Да је све то некако празно и туђе,

И претерано раскошно,

Док трају међу људима ратови

И народи страдају у ропству и беди,

И нико не успева

Да лепоту стварно потчини човеку

Рад кога је она и постала

Па да заједно дрхте, стрепе и саосећају

― И ликују.

 Станислав Винавер

Коста Милићевић - Предео Крфа, 1918.

Са: http://riznicasrpska.net/fotografije/Umetnicke_slike

ГОРЧИН - Мак Диздар

Горчин

Асе лежит

Војник Горчин

У земљи својој

На баштини

Тужди

Жих

А смрт дозивах

Ноћ и дан

Мрава не згазих

У војнике

Одох

Бил сам

У пет и пет војни

Без штита и оклопа

Е да едном

Престану

Горчине

Згибох од чудне боли

Не проби ме копје

Не устрели стријела

Не посјече

Сабља

Згибох од боли

Непреболи

Вољу

А дјеву ми уграбише

У робје

Ако Косару сретнете

На путевима

Господњим

Мољу

Скажите

За вјерност

МојуTop of Form

Мак Диздар (Столац, 1917. - Сарајево, 1971.)

http://slobodnahercegovina.com/wp-content/uploads/2017/12/24899827_1728771177135062_3112775924508626086_n.jpg

(Мехмедалија Мак Диздар је био босанскохерцеговачки и југословенски песник, књижевник и новинар.

У Стоцу је завршио основу школу, а у Сарајеву гимназију. За време Другог светског рата радио је као поштански службеник, а затим је прешао у илегалу. После рата био је уредник Танјуга за НР БиХ, уредник дневног листа Ослобођење, Издавачког предузећа Народна просвета и часописа Живот. Био је и председник Удружења књижевника СР БиХ.

Мак Диздар се у својој поезији инспирисао богумилском културом Босне пре турског освајања, културом исламских мистика и традицијом народног језика од 15. века наовамо. Средњовековни стећци су важан мотив у његовим песмама, и за њега представљају метафорични пут између гроба и звезда.

Унук, Горчин Диздар, председник фондације "Мак Диздар", поводом сто година од рођења Мака Диздара, 2017. године, је на питање да ли је Мак Диздар због својих политичких и националних ставова био прогањан у време социјализма рекао:

*Мак Диздар био је на одређени начин жртва сва три система у којима је живио: цензори Краљевине Југославије избацили су половину пјесама из његовог пјесничког првијенца Видовопољска ноћ, усташе су му одвеле мајку и сестру у Јасеновац, а социјалистичка Југославија забранила је рад врло успјешној издавачкој кући "Народна просвета", у којој је био главни уредник. Овај догађај био је тек почетак његових невоља: до краја живота није добио стално запослење, са женом и троје дјеце живио је у малом, неусловном стану, а када је коначно добио нови, уручено му је писмо деложације, над којим је и умро. Осим тога, како то јасно показује његова рукописна оставштина, добијао је анонимна претећа писма, неколико пута бивао јавно вријеђан и понижаван, а вриједност његовог рада жестоким полемичким текстовима редовно је довођена у питање. Иако, дакле, није био прогоњен у класичном смислу, могло би се рећи да је против њега вођен један једним дијелом спонтани, а другим организирани "специјални рат".) (Извор: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/gorcin-dizdar-mak-dizdar-bio-je-zrtva-svih-sistema-u-kojima-je-zivio)

Сећање на војничке дане ...

Фани

И одједном иза завијутка

Фани је наишла поред ешалона

Од стида се гола живица около

Смоквиним листом покрила

Кад су се Фани и ешалон срели

А сваки се замах ветра видео

Све подрхтава

и брдо подрхтава и ешалон

Јер корак јачи поче

И сваки хтеде отети пожуду за себе

од друга по одстојању

од друга по растојању

Сваки зажели да је челни

и да је левокрилни

Или да се окука у круг понавља

А Фани се ни не насмеши

Али није ни пљунула

Само се стидом покрила

У себи ветар корила

И брзо корачала

А дуго пролазила

Чак тамо на стотом километру

Када је буђена трећа смена страже

Ветар је подрхтавао сновима нашим

Фани је још пролазила

А ми у сну

сви били челни и сви левокрилни

          

                                           Душко Трифуновић