Сташа
Потпоручник Сташа, песник
Ако песник бити значи
Написати неколико патриотских стихова
И десетак љубавних елегија
И искрено веровати у све лепо
Што је постало од како човечанство
За себе зна ―
Био је ађутант пристаништа на Крфу,
По цео дан је обилазио
Пристаниште, лађе, логоре, болнице
Раднички батаљон,
Многобројне установе за снабдевање.
Чак је и хлебац пробао
Јурио је са сваким војником из пука
Који је дошао са неким требовањем
У француско и енглеско слагалиште,
И старао се да човек не чека
И да пук добије све најбоље.
Ако је коме требао пропуст на Видо
Да види брата ког није видео годину дана
― А Французи затежу ―
Ишао је лично
Француском команданту базе
И богорадио и успевао.
Сматрао је сваки посао
Као неопходан, и као да је њега
Поставио сам Бог
Да браћи у невољи помаже
Безбројним везама са малима и великима
Са француским подофицирима и командантима,
Са енглеским магационерима,
Са особљем лађа
Које су пловиле за Француску
И где је увек требало неког убацити.
Једно јутро, сасвим у зору
Потпоручник Сташа пошао је са пристаништа
У заспалу варош Крф
Да нађе неког високог старешину
У вили крај мора
Ради неодложнога посла.
Море је било тако плаво,
Ветрић тако љубак
Ваздух се дисао тако слатко
Широки видици пружали се у недоглед
Вртови са поморанџама обузимали груди миљем,
Чак се у Сташи пробудила однекуд
Прохујала успомена на Одисеја
Који је овде нашао рај
На острву Феачана
У бесмртним хексаметрима
Које ми данас више не разумемо.
Њих је Сташа схватио за трен ока
И још хиљаду преслатких, прелепих
Преведрих, предивних снова
Чија је најдубља стварност
Ово занесено острво
Ова вечност екстазе.
Јасно је сада било Сташи
Да је највећа срећа лична и ћудљива,
Да тражи да се свега одрекнемо
Чак и дужности, чак и морала
Ма како били постављени ―
Да бисмо постигли нешто тајно
Неиздржљиво своје, раскошно и безмерно.
Када је свршио посао
Сташа се вратио на пристаниште
И опет прионуо раду
Али га није остављала више никад мисао
О оној безазленој срећи
Која га чека, кад буде хтео
И која надмашава сав занос
И сву оданост и верност.
Опет једнога дана
Сташа се кренуо у саму зору у град
Право према великом призору
Да се надише среће
Да осети огромни обухват
Вечне неизмењене природе
Када јој прилазимо
Без икаквог човечанског плана.
Море је истина шумело
Певајући своју прастару песму
И чврсти, и ведри видици
Оцртавали су се сигурним обрисима
Као да је ненадмашни мајстор
Све то сам нацртао, удесио, угодио
Не остављајући ништа ађутантима.
Па као да је и цео свет
Где год се протежу обзорја
Дело савршенога уметника
Коме се ништа не може замерити
Осим можда то:
Да је све то некако празно и туђе,
И претерано раскошно,
Док трају међу људима ратови
И народи страдају у ропству и беди,
И нико не успева
Да лепоту стварно потчини човеку
Рад кога је она и постала
Па да заједно дрхте, стрепе и саосећају
― И ликују.
Коста Милићевић - Предео Крфа, 1918.
Са: http://riznicasrpska.net/fotografije/Umetnicke_slike
