Странице

понедељак, 14. септембар 2015.

ОБЕЋАО СИ МИ

Мени си обећао.
мислим, тако је било договорено
да ће све бити шарено попут гужве на неком пристаништу
у августу, на крају лета
и да ће бити вина и моета
пируета, румбе и менуета
Да ће бити лудо
попут крупне кише на ужеглом дану
попут расцопане лубенице
чије ми срце кваси лице
попут мириса мора на ветру
или попут ветра на мору
са свим оним капљицама
соли
да ће то бити рима која се воли
Поезија и ја
И, да ћу имати веће груди
„Само се опусти
и то што јеси – буди“, рекао си
И, некако је било договорено
колико могу да се сетим
да ћу стварно да летим
попут сенице
или неке друге птице.
И, да ће увек бити бисера, шкољки и корала
да ћу радити оно што волим
и понекад шта будем морала.
И спрудова на далеким обалама
на свим меридијанима
и да ће узбуђења трајати данима.
И, овог се сасвим јасно сећам
да је договор био
то се некако подразумевало
да неће бити растанака
да неће бити ни једног
ни тужног,
ни оног кукавичког, бедног
А да ћу ја, заузврат
бити већа од живота
и да ме неће бити срамота
ако сам пала, јер ја сам теби обећала
да ћу да кренем испочетка
сто пута, ма и сто осам
ако знам ко сам.
И било је још, ту, планова
биоскопа, базена, аеропланова
живота који је требало да личи на романтичну комедију
у биоскопу поред вас.
И, један сигуран, незабораван глас
лаки џемпери, кашмир
поподнева у ботаничкој башти
лишће и пужеви под нашим стопалима
као на сликама, као у машти...
И, онда одједном
Ево, ово поподне
и мало математике
због једне мале, малецке
слике
која је случајно испала из старе граматике:
Моје лице
Међу свим тим лицима, и коњима и пољским цвећем, на ливади
тако пуни наде, тако млади...
И мало , врло мало, мало горчине
из поподневне тмине
У зимски смирај
без снега
која кап сете и која трунка ега
И, да, било је аеропланова и стиснутих дланова
суза које су у реду, и осмеха у погледу
било је тепиха, распродаја, лустера,
свих чуда чуда света.
Ципела са шналама
сукоба са будалама
било је свега из супермаркета среће и бола
било је играња на столу и око стола!
А у ствари,
било је
дугих реченица
сјајних корица
акрилика
и слика
И фантастичних светова .
И цветова
у бојама латиноамеричких ара,
било је успомена са Киклада и са обала Гибралтара
мириса урми, карусела у Паризу,
И, на оном великом белом броду
било је
заносног адмирала,
и зато ти хвала.
Па ипак,
и ти и ја знамо
да сам скоро све ово сама нацртала.
И, не желим да звучим незахвално и немарно,
али Ти,
Ти
си ми обећао,
Боже,
да ће све ово бити
стварно.

Мирјана Бобић Мојсиловић



Извор: http://www.rtvbn.com