ЉУБАВНА ПЕСМА

Пошто ме никада ниси волео
Да би ме држао за руку
Ил’ одвео на море
У неку далеку луку,
Да ме храниш прстацима,
Да ми убереш морску звезду,
Да се спуштамо низ улицу
Са твојом руком на мом струку
Да ходаш са мном до црквице Светог Илије
На неком грчком острву
Или на копну, ако ти је милије
И пошто никада нисмо имали нашу плажу
Ни наш сто у омиљеној кафани
И пошто хроничари углавном лажу
Ни успомене са летовања
Ни са зимовања
Хербаријум без цвећа и без локвања
И пошто се моји смрзнути прсти никада нису грејали
У твом џепу,
у дугим шетњама на кеју
И пошто ти моје шале нису биле смешне
Док им се сви други смеју
И пошто сада
Одједном, после толико времена
Одједном, после толико времена
Када ионако више ништа није смешно
Желиш да знаш
Коме сам посветила онај сонет лањски
И да ли ме још увек опчињава Црњански
И да ли све ово има с тобом неке везе
Бар мало
Јер видим да ти је стало
Хајде да не изигравамо Енглезе:
Све што сам икада урадила било је зато
Што ме ниси могао волети онда
Када сам чезнула
Да ходаш са мном до црквице Светог Илије
На неком грчком острву
Или на копну, ако ти је милије.
Тако да знаш да си са мном био
У свим песмама
У књигама
У бригама
У тортама
У акварелима
И другим бојама
У порубима на хаљинама
У свим близинама
И даљинама
У разговорима
У језерима и морима.
У успонима
И у стваралачким кризама
Извор инспирације
И еуфемизама.
Убила те
и љубила
И поново оживела
Да бих те срела
На крају неке приче
Или за потребе мале строфе
Стављала сам ти тачке
Зарезе
И апострофе.
Ништа не кријем.
И немам, стварно немам за чим да жалим
Јер, ја сам ходочасник
И љубав је мој Јерусалим.

Мирјана Бобић Мојсиловић