Одавно те нема, мајко.
Недостајеш ми, а ја немам речи којима бих могла да искажем своју бол.
Недостајеш ми, а ја немам речи којима бих могла да искажем своју бол.
ОПРОШТАЈ С МАЈКОМ
Мајко! Твој
стаклени поглед душу моју мути
и режу ми
зјене изломљене боре...
Скамењена,
модра, твоја усна ћути,
а ја чујем
тихе, њежне разговоре.
Још једном,
мајко, о још само једном
топле прсте
ти у косу ми урони,
да осјетим,
мајко, у том јутру ледном
жар љубави
твоје... И док звоно звони,
само једну
ријеч утјехе ми кажи,
па склопи
око што у бескрај зури,
осјећам да
тај поглед мене тражи,
док низ
свело лице задња суза цури.
О, та би
суза хтјела рећи много:
пољубац
мајке што се на пут спрема,
и савјет
прије но се каже: "Збогом..."
њежну љубав
мајке које више нема!
Данило Киш
