Историја траве
/Олдржиху
Микулашку/
То бисте радо
видели,
тај фосфор!
Ову ливаду, што
светли као сат
у часу кад
показује пролеће.
Још има меке
листове,
болеће је мишићи,
и већ обронком
промине њен кабриолет зелени,
о, акцелерација
трава!
И хлорофил!
И пролећно
клијање!
И двеста хиљада
других лудости!
Од тога вас неће
заболети глава
и трава у друго
коло већ улази –
запевај нешто
весело,
запевај, али брзо!
Као јелени
преплашени
старимо наочиглед
траве.
А то више нису
тркачка кола,
грмљавина
пролетњих мотора,
дивљање трибина!
Ово су само јадна
кола с пивом,
из којих бацају
зелену флашу са
пеном у грлићу,
ждрепце,
скакавце,
који имитирају
кас.
Један-два,
увис колена,
певати!
И тако је човек
доживео хиљаду година.
Морао је само да
трчи,
да претиче, с
пеном у грлу,
нико га није
питао “зашто?” и
“куд?”
А ко је траву
питао, зашто расте, и куд?
Ко је за њен
унутрашњи живот питао?
Ко је барем
стабалце траве превео
на говор људски?
Ништа, само огањ и
киша.
И трава ради:
над ходницима
кртица,
над гробом,
над гробом,
слуша нарицање
мора,
шум изнад аорте,
мења
пожар сунца,
бунцање воде,
мења
мртве ствари у
живе,
сама у себи пати,
свему тражи прави
облик.
Написана је:
историја рата,
историја фудбала и
филателије.
Историју траве
нико није написао.
Са гледишта траве
то је безначајно.
Њена је историја
дуга и непрекидна.
У њој возе
експресни возови
и освајачи гризу
коњску гриву.
Залази у њу глава
златокоса,
многи је петлић
крестицу у њој изгубио.
О, она познаје
звезде скитнице!
Трава зна иза чега
остаје крв.
Чува у памћењу све
летње љубави,
прељубе,
и зверска убиства.
Али, стрпљива је
трава,
и осетљива.
Све сакрије трава.
Ћути.
Не гледајте на њу
с висока.
Зна трава од чега
мртве боли зуб,
зна трава све о
смрти и животу.
Има трава тачан
списак нада и суза.
Прорачунала је ваш
коначни облик,
подвукла га
зеленим
и сад чека.
Једном ћу све да
схватим,
открићу једном
скривене везе ствари.
Дођи,
изаћи ћемо у мрак,
да порођајне
слушамо болове траве,
укочен грч
коренчића,
прасак ћелија,
сокова врење.
Све већ разумем,
као да сам трава.
Стави руку на раме
ноћи,
добро чуј шта ти
кажем:
Ништа, само огањ и
киша.
Мирослав Валек
(Превод: Франтишек
Липка, Љубомир Симовић)
Са:
https://i.pinimg.com/564x/b7/30/a1/b730a1e0961b20f7a670f0d4e9dee942.jpg?b=t
