ВЕТАР - Иван В. Лалић

Ветар

Сећаш ли се ветра који се некад рађао
Сав зелен међу маљама на грудима Маљена?
Мајка је затварала капке пред боровима
Узнемиреним до горког корена иглица;
То је већ била ноћ, превелика за тебе
Као одело одраслих. А мајка носи свећу,
На степеницама пажљиво заклања пламен руком.
Ветар. Сва су врата на кући закључана,
Борови и скитнице ће остати на ветру,
А ти си добар дечак и мајка ће пољупцем
Да запечати твоју данашњу малу јаву.

/Анђели дајте да заспим, да спим,
Да ничега злога ја не сним./

Јер ноћ је велика и ветар је под прозором
И падају шишарке, и месец ће да буде
Чист и углачан од ветра, мали и округао.
Заспао си, сасвим сигуран да ћеш се сутра
Пробудити. Као и ветар. Као и ветар.

Иван В. Лалић

Велики бор, 1892, Пол Сезан