РМ блог: Чаробни свет образовања брише границе

Дана 25. маја 2018. године у Бањи Врујци је одржано финално такмичење наставника беседничара на 14. Међународном фестивалу "Креативна чаролија". Беседила су четири беседничара. Аутор беседе је имала то задовољство да цењеном скупу каже шта је желела да каже, на начин на који је желела да каже. Било је то истинско освајање слободе.

Чаробни свет образовања брише границе

(беседа)

Вођа Француске револуције, Робеспјер, је неком приликом рекао да тајна слободе лежи у образовању људи, док тајна тираније лежи у затупљивању људи и одржавању њиховог незнања.

Да ли је кључ слободе заиста у рукама образованих људи?

Неук човек, човек без самопоштовања и самопоуздања, сиромашан човек, обесправљен, тешко изналази снаге и начина да свој живот промени, стане тиранину за врат и ослободи се. То су кроз историју успевали само народи који су имали снажне појединце спремне да поведу обесправљене, по цену властитих живота, а слобода би по правилу трајала кратко. Често смо попут Миљковића запитани да ли ће слобода икад игде „умети да пева као што су сужњи певали о њој“.

Шта је слобода? Шта значи бити слободан? Ако смо слободни, онда смо незаробљени, неспутани, неограничени. Самим тим можемо да делујемо без забране и било какве присиле, али то не значи да смемо да угрозимо на било који начин друге, јер бисмо тако сопственом слободом произвели њену супротност испољену кроз неслободу другог бића.

Ако слобода по Робеспјеру лежи у образовању људи, па што више образованих то више слободе, онда то значи да нам слобода није једном и заувек дата. Освајање слободе као крајњи циљ коме тежимо подразумева наше кораке, наш напор и жртву да се до ње дође. Ко би могли и морали бити истински освајачи слободе? Свакако, учитељи.

Слобода је као љубав, увек изнова хоће да јој потврдимо своју приврженост, па се тако од нас захтева да целог живота учимо, поправљамо и мењамо себе како бисмо могли да мењамо и обликујемо друге.

Ако слобода по Робеспјеру лежи у образовању људи, па што више образованих то више слободе, онда би освајачи слободе морали бити и милиони образованих широм света, па упркос томе свакодневно нас вести подсећају да је негде опет избио рат, да је убијен још један новинар, да се десио масакр у некој школи, да су негде у нападу бомбаша самоубице страдали недужни цивили, да су нападом из ваздуха уништени споменици културе и избрисани трагови постојања неког народа. Рећи ћете да су извршиоци таквих злодела по правилу необразовани појединци. Да, али су налогодавци најчешће образовани и из самог врха власти.

Како је могуће да у свету с толико образованих људи човек страда од руке другог човека? Да ли је припадност некој нацији, вероисповест, боја коже, језик којим говоримо, разлог да се страда? Ето, питам се: Да ли би момци из сукобљених табора на фронту имали другачији однос да су се срели негде на Хавајима, неког топлог лета испод сунцобрана, с чашом хладног пића у руци, уз добру музику из оближњег клуба. Да ли би им била битна боја коже и нација да су у заједничкој опасности, да тоне брод на који су се сви случајно укрцали?

Може ли свет бити боље место? Свакако да може. Зашто није? Очекивани одговор је: Зато што нема довољно образованих људи да бришу границе. Не бих се сложила са овом констатацијом.

Ратове су одувек започињали краљеви, цареви, моћни државници, по правилу богати и образовани појединци. Како је то могуће? Где је грешка? Ко је крив? Крива је генетика? Родитељи и лоше кућно васпитање? Одрастање уз лоше другове, у улици „лоших момака“ или је у питању болест појединца и жеља да се униште сви који другачије мисле, говоре, имају другачију боју коже?

Образовање које подразумева само стицање знања и вештина није довољно да се промени свет. Љубав и доброта, милосрђе, родољубље, а род нам је сваки човек, брига о очувању природе, су мера нашег постојања и опстанка. Што мање љубави и доброте међ људима, што мање милосрђа и бриге о другима, то више ратова, глади и суза. Земља одавно вапи као дављеник руку спаса, а катаклизма се кези на свакој дивљој депонији, на загађеном извору, у гладним афричким селима, у свакој свађи браће по матери.

Задатак учитеља је да образују будуће људе и како би рекао Мика Антић један уз другог у клупи седе и „исту памет уче будући мудрац и глупак, и нераздвојни су сутрашњи творац и рушилац, неко ће од њих сутра бити уважен, неко понижен, неко ће рађати децу, неко ће их убијати измишљајући ратове, неко ће бити судија, а неко оптужени“.

Рекла бих да смо ми, учитељи, на час закаснили, да је време за узбуну и корените промене најпре у нашим редовима.

Да бисмо заиста образовали будуће људе, грађане света и сами морамо бити образовани. Бити образован не значи само знати, већ имати образа. Имамо ли образа? Имамо ли снаге да из наших редова одстранимо „оне који имају карактер глисте па се извлаче из свега без ожиљка и без огреботина, од комедијаша“ како би их Данило Киш окарактерисао?

Да бисмо градили бољи свет и сами се морамо издићи изван времена, бити своји и веровати да земља може бити лепше место за живот свих људи света и волети за почетак поглед тридесет пари очију.

Такви, чиста образа, моћи ћемо свима бистроокима које виђамо сваки дан, свима нерођеним, свима будућим и далеким, упутити речи вере и наде да свету нису потребне границе и да земља може бити лепше место за живот. Моћи ћемо им рећи да ће буду ли спремни да једни другима пруже руке и поклоне оно што се не купује новцем: разумевање, нежност, доброту и љубав, бити господари властитих живота и истински господари света у коме ће да царују ЉУДИ.

Аутор беседе:

Линда Пауел - Усуди се да будеш другачији

СНИМАК БЕСЕДЕ од 25. маја 2018. године, на следећем линку: https://youtu.be/19wnaZN7myU

РМ блог

Странице

понедељак, 28. мај 2018.

Чаробни свет образовања брише границе - Радојка Микшин (беседа)