У причи Оглас Момо Капор у седам огласа, жеља, тражи нека друга времена, неке друге светове, неке драге људе.
Оглас - Момо Капор
III
Оглас - Момо Капор
III
Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још откуцава у нашем памћењу. Он се тражи.
Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.
Испод тих казаљки проживљаване су највеће трагедије седамнаестогодишњака, према којима је бродолом неке крстарице – бура у чаши воде. Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре. Испод тог истрошеног бројчаника дангубе су дангубиле, преварене веренице чекале своје срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели – колико је успех одмакао испред њих, болесни – колико им још преостаје сати, илегалци – колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци – хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци – колико ће још потрајати школски час са кога су побегли...
Свe то испод уличног часовника који сe тражи.
Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот. И он сe тражи — тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, прeклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао, и опет сe дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.
Момо Капор
