У мојој глави станујеш - Стеван Раичковић

„НЕДАВНО сам добио на жиро-рачун неколико милиона, идем улицом са пуним џепом пара и - заплакао сам се. Ништа ме није радовало, нисам имао с киме да све то поделим, да неко учествује са мном у трошењу тих пара...“

Ово је одломак писма које је Стеван Раичковић марта 1982. писао сину Милошу у Америку.

Бојана Раичковић, Стеванова супруга, умрла је 26. јуна 1979. године, а убрзо потом он је отишао у пензију, из “Просвете”. Њихов син Милош већ је раније отишао од куће, и из земље, прво у Париз, а затим у Лос Анђелес.

Размишљајући о животу, педесетчетворогодишњи песник ће писати сину:

“... Док сам читао твоје писмо имао сам осећај да се учим нечему што ја никада нисам имао. А то је та беспоштедна отвореност према најближима. Живећи са својим родитељима, братом и сестром - ја сам осећао неку сигурност породице, али сам лично у њој био изолован и затворен, непрозиран. На један други начин, али нешто слично, тако сам се осећао и касније, са Бојаном и тобом у кући. Имао сам осећање да нешто имам, то ми је стварало осећај сигурности, уточишта и разлога да се борим за обезбеђење те своје породице. Кад сам имао то, онда сам могао да лебдим, сам, са својом поезијом, кафанама и разбијеним концепцијама о животу, јер сам знао да имам где да се вратим. Такав начин живота ме је формирао те сам постао онакав какав сам. Сад све увиђам...“

У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је

Соба и мали балкон с ког пуца

Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца

Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке

Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна

Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш

У морску пену, испод сунца, гола).

Спазим те како по киши прескачеш

Барице и сва у блату до пола

Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота

Времена твог се по два пута збира:

Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира

Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш

Црне и беле ходнике за моје

Мисли: да ли бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш...

Стеван Раичковић (1928-2007)