НЕКОГА МОРАШ ВОЛЕТИ - Иван Минати

Некога мораш волети 

Некога мораш волети,
па макар траве, реку, дрво или камен,
некоме мораш на раме руку ставити,
да се, гладна, насити близине,
некоме мораш, мораш,
то је као хлеб, као гутљај воде,
мораш дати своје беле облаке,
своје смеле птице снова,
своје плашљиве птице немоћи
-негде ипак и за њих мора бити
гнездо мира и нежности-
некога мораш волети,
па макар траве, реку, дрво или камен-
јер дрвеће и траве знају за самоћу
-пошто кораци увек наставе даље,
иако се за трен зауставе-
јер река зна за тугу
-ако се само нагне над своју дубину-
јер камен зна за бол
-колико је тешких ногу
већ прешло преко његовог немог срца-
некога мораш волети,
некога мораш волети,
са неким мораш укорак,
истим трагом-
о траве, реко, камену, дрво,
ћутљиви пратиоци усамљеника и чудака,
добра, велика бића,
што проговарају само
када људи заћуте.

Иван Минати, 1963.

На неком зиду, у Љубљани, 

песма словеначког песника Ивана Минатија 

Некога мораш имети рад / Некога мораш волети

/ Фотографија преузета са:  https://steemitimages.com /

НИШТА СЕ НЕ ВРАЋА - Олга Фјодоровна Бергољц

Олга Фјодоровна Бергољц се школовала на Филолошком факултету у Лењинграду. Рођена и умрла у Петербургу. Била је удата за песника Бориса Корњилова. Кад је Корњилов ухапшен, позвана је на саслушање и претучена. Губи дете које је било на путу. Олга никад није сазнала како је Борис 1938. године трагично изгубио живот, ни где је сахрањен.

Упркос личној трагедији, песникиња је смогла снаге како за књижевни рад, тако и за учешће у одбрани земље.

Познато је да је за време опсаде Лењинграда радила као спикер на радију и свакодневно позивала напаћене суграђане да издрже све ужасе рата. Зборник говора Говори Лењинград објављен је 1954. Аутор је сценарија за филм Лењинградска симфонија, драма Они су живели у Лењинграду и Код нас на земљи и књиге прозе Дневне звезде.

НИШТА СЕ НЕ ВРАЋА

И све је временом одређено –

пролазношћу дана.

Кроз таму и туге провалију,

да само појача суморну, тешку линију –

коју, не знам зашто, од тебе сам крила.

Али не бој се. Нећу прекршити договор.

Неће бити суза, ни питања,

чак ни најблажи прекор.

Само ћу стиснути јаче

празну душу,

да лакше разуме болна стања –

одсад  је заувек сама.

Без милости она је сасвим

неповерењем отрована.

Али ти се не плаши –

после свега душа ти је мирна, часна?

Упознао си радост и тугу своје славе –

ни налик оној кад стихом се давим.

Нећу чак

ни од куће отићи

да лутам градом

и тражим људску доброту негде.

Изгубила сам све –

и зашто, онда, да се дружим с надом?

Не верујем да опет

запловити умем неким сном.

Хајде, уредимо кућу на селу –

и окућницу – све по реду,

намештај од прућа

и платно лако, изаткано...

О, ти не бој се

док ме гледаш бледу,

исто као и некад  плакати нећу.

Збогом смо рекли – касно је за срећу

Све ће бити добро.

Веруј ми, све ће бити у реду.

Пријатељи ће да нам завиде

и ближњи кад нас виде –

неће сазнати нико ништа о мом једу.

ни да смо сад као незнанци

јер то је мој поклон теби – издајици.

Олга Фјодоровна Бергољц (1910 – 1975)

 * С руског превепевао Анђелко Заблаћански

Сунчан дан. Велики пут - Исак Левитан (1860-1900)

Месец је сам пловио - Соња Савић

Месец је пловио

Пробала све сам ја
и волела и патила
лутала данима
по неким тужним земљама

Остао само си ти
нестаје ми храбрости
са тобом лако је све
без тебе морам живети

Месец је сам пловио
милион дугих година
Месец је сам пловио
што не бих и ја

Смејем се облаку
а бол на сваком кораку
речи ми застају
ја знам да све издржаћу

Сама у постељи
снови нису довољни
ако није болело
срцу није потребно

Музика из филма Црна Марија
Пева Снежана Јандрлић (група Сунцокрет)

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/564x/0a/7f/a5/0a7fa50d87f8bb5401bfeaab5c572189.jpg

НЕ РУШИ СВЕ МОСТОВЕ - ИВО АНДРИЋ

Не руши све мостове

Не руши све мостове, можда ћеш се вратити.

Ниси птица ни лептир обалом што лети,

Кад нема мостова узалуд је чезнути,

Узалуд је схватити, узалуд је хтети.

Не руши све мостове, можда ћеш се вратити.

Остави бар један мост између срца и мене.

У самоћи је лакше несхваћено схватити,

Могле би те назад нагнати успомене...

Иво Андрић

Клод Моне - Јапански мост (1896)

САМОЋА - Мирослав Антић

Самоћа

Своју снагу препознаћеш по томе

Колико си у стању
Да издржиш самоћу.

Џиновске звезде самују
На ивицама свемира.
Ситне и збуњене
Сабијају се у галаксије.

Семе секвоје бира чистине
Са много сунца, урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.

Орао никад није имао потребу
Да се упозна са неким другим орлом.
Мрави су измислили народе.

Своју снагу препознаћеш по томе
Колико си у стању
Да пребродиш тренутак,
Јер тренутак је тежи
И страшнији и дужи
Од времена и вечности.

Мирослав Антић