У зенице мене непрестано гледа:
Шта тражи у мојим очима та жена?
Сјај магијски неког сунца које седа —
Једну другу жену и друга времена?
Јер заљубљен поглед жене добро види
У очима нашим, кроз сиву дубину,
Све трагове којим непријатељ мину,
И његов сен као тамни сен на хриди.
Дуго сја на оку тугом вечно младом
Лик жене што га је очарала једном;
Зато једна жена зна кад пође крадом
Поглед за одбеглом и за недогледном.
Од прошлости сва је душа направљена;
Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;
Од свачега већ је пала нека сена;
И усахле реке и сад негде хуче.
А наше љубави што су давно пале,
Као побијена јата на пô пута,
Још живе животом свог првог минута
У очима што су некад расплакале.
Јован Дучић
Извор: https://www.pinterest.com/pin/440860251000521387/
